Можда некима још није познато да у свима-добро-познатој Женеви нема метроа? Фора је у томе што су доле трезори...

Обилазак других градова ове земље подједнако је интересантан. Дестинација је била Цирих. Град у коме живи око триста хиљада људи, уз непрестану звоњаву црквених звона, са обале Циришког језера пружа и фасцинантан поглед на Алпе. Поред осталих знаменитости, издваја се црквени сат највећи у Европи (осам и по метара дијаметар) и  најскупља улица у Европи. Рецимо, ко реши да пазари Прада мушке хеланке од хиљаду и кусур еура моћи ће да их нађе у Цириху. Наравно ту су и остали: Miu Miu, Louis Vitton, Dior, Hugo Boss... О банкама да и не говоримо...

Гомила једна студената ужива на обалама језера уз честе журке, јер како кажу, слободног времена имају једино као студенти. То потврђују и људи из BCG-a, који раде 60-70 сати недељно са осмехом на лицу. Но те журке су стварно феноменално организоване. Иако су изван града, лако се стиже до локација провозом тачним у минут. Једне вечери смо искусили и чувени трамвај парти, и није било никаквих проблема. Мимо трамвајског превоза идеално очуваног, становници Цириха користе и друга превозна средства. На тренутке бих помислио да је у питању Кина, а не Швајцарска. Бициклиста има свугде, а неретко се срећу и људи у смокингу, како се вешто возају на тротинету, мотоциклу, ролерима.

Клопа, као и све остало, прилично скупа, приморава грађане да се држе дијета. Видим нас једног дана како купујемо у Максију, као што људи данас тамо купују у Мигросу. Стандард омогућава пуне корпе, када почетна плата једног инжињера износи око седам хиљада еура.

Напуштамо Цирих, прелеп, прескуп и не посебно живахан и одлазимо у само подножје Алпа. Неко време провешћемо на хиљаду метара надморске висине, где су звона нешто друкчија. Сада свака скупина домаћих животиња има свог лидера који непрестано звони. Било да су краве, козе или овце, звекећу до изнемоглости, и ти звуци кроз пар дана пролазе кроз разне фазе утицаја на нервни систем. Од фазе занимљивости, преко фаза досаде и игнорисања, најзад наилазимо на фазу тоталне излуђености и крајњу, фазу вечитог мира и схватања теорије релативитета. Није ни чудо, када се у близини налази највећи циклотрон на свету (описан у претходном броју Генератора). Можда ту има нечега, но мештани су одбијали да коментаришу потенцијалну црну рупу у комшилуку.

И у Швајцарској постоји сличан проблем као и у Србији, а то је неразвијеност руралне средине. Иако потпуно сређена, села су и у подножју Алпа углавном празна, што није дисквалификовало нашу потрагу за свежим млеком и јајима. Кажу да су Руси доста покуповали и да се никада не појављују. Бог ме, не знам особу која не би пожелела кућицу из бајке, поред језера, у шумици, на планини...

Ако изузмемо велико разочарење, јер краве нису љубичасте, а чоколаде пакују људи и роботи уместо веселих и радних животиња, морам признати да сам прилично одушевљен земљом и људима. Швајцарска је иначе прилично мала земља и брзим возовима да се потпуно обићи у свега десетак дана. Топло препоручујем!