Крајем седамдесетих година прошлог века, у току процвата панк културе, јавио се низ група које су деловале у оквиру панк сцене, али нису по свим карактеристикама одговарале њеним канонима. Ове групе на панк су наликовале због сировости и једноставности музичког израза, али их је од истог разликовало далеко боље владање инструментима него поносна неукост панкера. Са панком су делили отклон од постојеће рок сцене и монументално разметљивог прог-рока, али за разлику од панка, нису се гнушали флерта са комерцијалним жанровима, попут популарног и омраженог диска. Са панком су заједнички имали друштвени ангажман, али далеко озбиљније од бесних, букачких парола.

Ови музичари, попут Talking Headsa, Elvisa Costella и његових Attractions, Blondy, Police, XTC и других, у почетку су сврставани у панк у недостатку бољег термина, мада је већ тад била видна софистикација неспојива са Sex Pistolsima и Ramonesima. Убрзо је у употребу ушао термин “new wave”, разлогом веома често коришћен у дуету са термином “панк”.

На активној new wave сцени Њујорка под сенком некадашњих њујоршких генија Velvet Underground , појавили су се Talking Heads, успевши да споје херметичност и индивидуалност сцене са поп сензибилитетом и приступачношћу, те су истовремено остварили и култни андерграунд статус и низ поп хитова.

Вођа Talking Headsa био је певач и гитариста David Byrne, ренесансна личност, будући да је поред писања текстова и великог дела музике за бенд, био често одговоран и за њихов визуелни стил, сценску појаву, а бавио се и филмом, позориштем, и много чим другим. Ритам секцију групе чинили су Tina Weymouth и Chris Frantz, будући супружници, а последњи примљен члан био је Jerry Harrison, чије су клавијатуре обележиле звук будућих хитова попут “Burning Down the House” и “Life During Wartime”.

Први албум, “77” објевљен исте године, донео је одсечне ритмове и необичне текстове. Песма “Psycho killer” издвојила се са својом једноставном, репетитивном звучном подлогом која је потцртавала параноју и маничност изражену у тексту. Друге песме, попут “Don’t worry about the government“ или “No Compassion”, бирале су наизглед баналне теме како би кроз њих на циничан начин говориле о свакодневици:

“My building has every convenience

It’s gonna make life easy for me

It’s gonna be easy to get things done

I will relax alone with my loved ones”

Музика је имала савршеног партнера у имиџу групе, са Byrneom који је неговао штреберски имиџ, дебеле наочари и плес на бини одсечним, спастичким покретима. Уз Talking Heads, везао се придев „интелектуални“, услед њиховог имиџа али пре свега интелигентних текстова и музике, и тај се придев увек јавља у вези са дотичном групом.

Одрицање од љубавних или политичких тема и бављење „баналном“ свакодневицом, 'Heads су и сами пародирали називом наредног албума “More Songs About Buildings and Food”. На овом албуму, група је започела сарадњу са Brianom Enom, утицајним композитором електронске музике и иноватором, у својству продуцента. Као што је био случај са многим групама пре и после њих, Eno је одиграо битну улогу у развоју групе и навео их на експериментисање. Најбитнији утицај био је упознавање групе са тада још непознатом музиком трећег света, те је употреба афричких и јужноамеричких ритмова на каснијим албумима постала препознатљива карактеристика Talking Headsa, а оно што је касније постало познато као world music обележило је Byrneovu соло каријеру.

“More songs…” је донео даљи развој интересовања са првог албума, експериментисање и хит “Take Me to the River”, обраду  блуз стандарда, али и енергичну “Thank You For Sending Me an Angel” и мрачну new wave песму “Warning Sign”. Албум “Fear of Music” из 1979, отварала је “I Zimbra”, написану по тексту дадаистичког песника Huga Balla, на сложеној полиритмичкој основи, што је са текстом сачињеним од неповезаних слогова чинило да песма звучи аутентично афрички, мада то није била. Хит песма “Life During Wartime” говорила је о насловној теми са духовитим отклоном, помињући кризу, покрет отпора, илегалне активности, уз рефрен:

“This ain’t no party

This ain’t no disco

This ain’t no fooling around”

Балада “Heaven” на исти циничан начин, описивала је рај:

“Heaven, Heaven is a place

A place where nothing

Nothing ever happens”

1980. година донела је најцењенији и најсложенији албум у каријери, врхунац сарадње са Еном, “Remain in Light”. Jедноставне мелодијске и хармонијске структуре пушталe су да дођу до изражаја Енови вишеслојни аранжмани и, okosnica albuma, сложени плесни ритмови, наставак тенденција сa “I Zimbra”. Теме, мрачније од оних на ранијим албумима, говориле су о неприлагођености и неадекватности у модерном, отуђеном граду, а Byrneov глас био је маничнији и грчевитији него ранијe. Eвидентно у песмама “Crosseyed and Painless” и “Born Under Punches”, али најпре у синглу “Once in a Lifetime”, иницијално неуспешном, али који је с временом постао култни. У њему се Byrne трансформише у просечну отуђену индивидуу ухваћену у вртлог цивилизације, изговарајући легендарни монолог:

„And you may find yourself living in a shotgun shack

And you may find yourself in another part of the wolrd

And you may find yourself behind the wheel of a large automobile

And you may find yourself in a beautiful house, with a beautiful wife

And you may ask yourself: well, how did I get here?” 

“And you may ask yourself: how do I work this?

And you may ask yourself: where is that large automobile?

And you may tell yourself: this is not my beautiful house!

And you may tell yourself: this is not my beautiful wife!”

Talking Heads су овим албумом кризе и параноје савременог друштва бескомпромисно унели у клубове и на плесне подијуме, освешћујући једну генерацију и приближавајући јој проблеме далеко сложеније од оних које су својим текстовима-паролама могли исказати панкери.

Након издавања четири албума за релативно кратко време, група прави паузу и наредни, “Speaking in Tongues”, издаје тек 1983, без Enа. Мада је албум био исполиранији него претходни, не би се могло рећи да је био и приступачнији, па се успех песама “Burning Down the House” и “This Must Be the Place (Neive Melody)” пре може објаснити привикавањем публике на звук групе. Албум је развијао тенденције са “Remain in Light”, и мада је нагласак на ритмовима био мањи, хармонијска подлога је била једноставнија него икад, са “Girlfriend is Better” и “Slippery People” грађеним на једном једином акорду.

И концертни филм „Stop Making Sense“ у режији Jonnathana Demmy-a (“Кад јагањци утихну”), за чију је концепцију био одговоран пре свега Byrne, остварио је завидан успех. У познатој сцени са самог почетка, David Byrne излази са гитаром и касетофоном, касетофон спушта на земљу и са њега пушта унапред снимљен ритам, те изводи соло верзију “Psycho Killer-a”, стојећи крај. Са сваком новом песмом, на бини му се придружује по један члан бенда или пратећег оркестра, све до самог краја када камера први приказује и публику. Овај филм сматра се, заједно са култним документарцем „Woodstok”, за најиновативнији и најважнији музички документарац.

1985, изашао је албум “Little Creatures”, прекретница у којој су Talking Heads усвојили елементе попа и направили најприступачнији и најмелодичнији албум у каријери. Уз познату песму “Road to Nowhere” и хит “And She Was”, албум је био низ пријемчивих песама. Многи хард-кор фанови ово су сматрали издајом, комерцијализацијом и почетком краја. Истина је да су ‘Heads нешто субверзивности жртвовали пишући мање ангажоване песме, дозвољавајући себи чак и моменте инфантилности (“Stay Up Late”), али то свакако није био крај интригантним моментима у каријери бенда.

1986, David Byrne пише и режира мјузикл “True Stories”, и уместо да објави оригиналну музику из филма, решава да исте песме сними са матичном групом и изда регуларан Talking Heads албум. “True Stories” негује поп с претходног албума евидентан у баладама “City of Dreams” и “Dream Operator”, али и стару оштрицу ироничног хумора у песмама попут “Love For Sale” и хита “Wild Wild Life”. Вреди поменути и песму “Radio Head”, по којој је добио име познати бенд, чији су чланови фанови Talking Headsa.

Засићење заједничким радом у бенду је достигло врхунац, у недостатку инспирације чланови следећи албум раде у Француској, снимајући велики број џем сесија са гостујућим музичарима. Уместо класичног писања песама, бенд је написао текст и наснимио вокале на одабране снимке. Резултат је био последњи велики албум 'Headsa, мелодичан попут претходна два, али и богат, разнолик, са повратком јужним ритмовима (“Mr. Jones“), параноичној атмосфери (“Blind”), и оштрој духовитости у песми “Nothing but Flowers”, која утопијски свет без технологије доживљава као апокалипсу:

„From the age of dinosaurs

Cars have run out of gasoline

Where, where have they gone?

Now it’s nothing but flowers”

Бенд више није снимио ни један албум, а официјелно су се разишли 1991. Лабудова песма „Sax and Violins“ за филм “Until the end Of the World”, једна од најбољих у репертоару групе, није тачно сведочила о односима у групи, тако да је и покушај поновног окупљања 1996 пропао због незаинтересованости Byrnea, преокупираног соло каријером. Уместо тога, остала три члана снимили су неуједначени албум „No Talking, Just Heads“, сарађујући на свакој песми са неким од колега из new wave генерације као коаутором и вокалом. Многе песме необјављене на официјелним албумима испливале су на разним компилацијама: рани синглови „Sugar on My Tongue”, “Love -> Building onFire”, позне “Gangsters of Love”, “Lifetime Piling Up”, сведоче о трајној виталности групе током целе каријере.

Tina Weymouth и Cris Frantz су још 1980 основали неформални пројекат Tom Tom Club, близак тада популарном електро-попу, који је још тад остварио неколико неочекиваних хитова. После распада Talking Heads, брачни пар се посветио Tom Tom-u, са ограниченим успехом. У скорије време, пар је музички ерудита Damon Albarn уврстио у списак сарадника на албумима виртуелног бенда Gorillaz.

David Byrne је остварио богату каријеру која обухвата соло албуме, бројне албуме примењене музике за филм и позориште, видео радове и дела уметничког дизајна, попут изложбе уметничких столица. Byrneova соло каријера почела је још 1981 када су он и Brian Eno, следећи заједничке интересе, амбијенталну електронику музику и оно што ће ускоро бити познато као world music, објавили албум “My Life as a Bush of Ghosts”, колекцију нумера које су колажиране од различитих ритмова и семплованих звукова које је двојац налазио на разним странама: од афричких напева и исламског појања, до говора са телевизије. Као подлога су служили ритмови често одсвирани на удараљкама импровизованим од нађеног крша. Овај албум сматра се пионирским у области музичког семпловања.

Највећи домет Byrnea као аутора примењене музике свакако је био Оскар који је поделио са Ryuichi Sakamotom за музику у филму „Последњи кинески цар“ Bernarda Bertoluccija. Вреди знати да је Byrne објавио и низ солидних соло албума, почевши са „Rei Momo“, својеврсним каталогом латиноамеричких музичких жанрова, преко „Uh-Oh” са утицајима америчког соула, „Feelings“, “David Byrne“, „Look Into the Eyeballs“ па све до „Grown Backwards“ на коме незасити истраживач показује интересовање за оперске арије. Byrne је задњих година одржао два концерта у Београду.

Вреди поменути и да се Jerry Harrison после распада групе исказао као један од продуцената звучних имена америчке алтернативне сцене 80их.