A Free Template From Joomlashack

A Free Template From Joomlashack

ФБ страница

СУЕТФ

Метафизика разума

 

   Разум је сатеран у ћошак. Са свих страна је окружен. Мало зидом, мало случајем. Не знам тачно шта је одозго, али одоздо је исто зид (под који је направљен од зида), а одозго се у сваком случају није могло. Интересантна ствар код разума је зависност. Разум зависи. Он када не би зависио, био би у различитој ситуацији него што је сада у овом тренутку. Главна одлика разума у ћошку је та што је збуњен, а кад је збуњен, долази у питање његова метафизика. Пита се "чему све ово?" и таква глупа питања.

   Размишља да ли да се комплементира и постане не разум и тако се ноншалантно извуче из ситуације као да се ништа није десило. Постоји могућност да самим тим што размишља о томе како не треба да размишља у ситуацијама одлуке, он остаје при својој нарави и не мења се и не мења стране него тако хипотетички мењањем страна остаје на истој и остаје доследан својем постању. Али тако нешто се не дешава у стварном свету. Велика је тежина тамне стране свемира да би се она могла користити као оружје против ње саме у доказивању самопостојања које је само по себи бесмислено у суштини, али ипак формално даје неку самосатисфакцију која храни его разуму и даје неки оријентир да је на правом путу. Не постоји егзактна дефиниција која повезује разум и не разум са добрим и злим. То је сасвим друга сфера суштаства. Много је компликованији однос разума и не разума. Разум коришћен у свом изворном облику је лак за коришћење. Ту је све одређено одређеним правилима живота и ко се придржава тих правила формално је разуман. Такав разум је еквивалентан са дефиницијом добра.

 

Главна мана таквог, да тако кажем примитивног, облика је немогућност постизања разумних циљева и постизања узвишених циљева и што је најважније - изузетно је досадан. По неким ауторима о теорији разума, сам "mainstream" разум је неразуман. Али и неразумност је, пак, такође интересантна на свој начин. Испољава се тако што долази до апсолутно бесмислене узрочно/последичне логике која у суштини може да доведе до циља али је једна велика лутрија у којој ретко ко добија. Као што је већ раније поменуто не разум у правом разуму може бити моћно оружје, јер је циљ свакога да постигне циљ, а да би разумео и успео мора да разуме друге разуме и он онда користи не разум да би онеспособио противнике, пошто је живот непрестана борба. Осим другог не разума, разуму је највећи противник случај, зато што je он тај који је главни фактор који ову поделу разликује од класичне антагонистике. Он "врти рулет" и помаже да се деси непредвиђено и тиме сређује ситуације наопако. Он искрене све и пут ка циљу преусмерава у супротном смеру. Главна особина случаја је та да јако има смисла за хумор. Омиљена му је забава да се шали (а реч "шала" је једна супер реч; прим. аутора) Он тако изврће реалност у имагинарној равни и чини све нелинеарним. Људи некада несвесни овог феномена и ове димензије нагињали су ка форми света без ове поделе (то се углавном јавља код старијих људи и код жена) и то се обично назива патетика. Разум користи патетику само ради шале, јер правилно користећи га, зна да буде јако забаван. Сви облици реалности у овом домену су врло заразни и човек лако потпадне под утицај неке од ових чињеница. Крајњи закључак је да ултимативни разум је онај који свесно користи све утицаје и помоћу њих долази до циља не приклањајући се званично нити једној страни и тако постаје сопствена страна, а што је врло битно, а већ сам напоменуо али опет ћу, он се при томе врло, врло јако забавља.

 

 

 

 
Joomla 1.5 Templates by Joomlashack