A Free Template From Joomlashack

A Free Template From Joomlashack

ФБ страница

СУЕТФ

Анкета

Оцените Генератор 17
 

Ко је на вези?

Имамо 9 гостију на мрежи

Генератор
званични часопис студената електротехнике

Изаберите неко од е-издања

Генератор 11
Генератор 10
Генератор 9
Генератор 8
Било једном давно... Прича о једном ЕТФ-у. PDF Штампа Ел. пошта
Аутор Игор Лукић   
уторак, 02 децембар 2008 09:50

 

   Није то био факултет који смо навикли да видимо. Студенти са пиштаљкама, предавања на улицама, обезбеђење по ходницима, катанци на вратима... Али то је био наш ЕТФ, била је то реалност, пре само десет година. Причао сам о томе са многим људима и сви се слажу у једном – била је то једна ружна прича... Замолио сам их да ми је испричају.

   Иако су ми многи рекли да прича вуче корене још од студентских протеста ранијих година, догађаји који су мене занимали почели су у пролеће 1998. године. Влада Републике Србије је изнела предлог новог Закона о универзитету. Био је то закон којим су права избора ректора и декана, као и целе управе факултета пребачена у надлежност Владе. Осим тога, деканима је дата огромна аутономија, између осталог и право да сами врше избор наставника и унапређују у научна звања. То је изазвало тренутни револт академске јавности. Студенти, већ утренирани прошлогодишњим протестима, изашли су поново на улице. Тог 19. маја одржан је први протест против овог закона. Скоро 2 500 студената направило је обруч око Ректората како би својим телима спречили окупацију Универзитета. Протести су настављени и наредних дана. Уследила је и ванредна седница Наставно-научног већа Универзитета у Београду. Већина декана подржала је захтев за повлачење закона из процедуре.

   – Ми смо саставили тај предлог, и као што видите нисмо седели скрштених руку. Сматрали смо да паушално одбијање неће имати много ефекта, па смо конкретне примедбе ставили на папир и тај документ смо усвојили на Наставно-научном већу факултета. Слали смо разне дописе, и свашта покушавали, али ништа то није помогло – сећа се проф. др Боривој Лазић, тадашњи декан факултета, показујући ми разне дописе, писма и примедбе које су слали.

   Побуна није уродила плодом. Закон је усвојен 26. маја. На Електротехничком факултету професори су били одлучни да наставе борбу против новог закона. Пошто је 1998. била изборна година за руководство факултета, Наставно-научно веће је већ у мају направило нове изборе по старом закону. На њима је потврђено дотадашње руководство факултета, са проф. др Боривојем Лазићем као деканом.

   – Ми смо у оквиру факултета били свесни да ће се нешто десити и да је боље да се организујемо. Организовали смо Синдикат запослених, а у току су били и званични избори за ново руководство, којем је великим бројем гласова дато поверење да настави да води кућу – каже проф. др Јован Радуновић, један од тадашњих продекана.

   Још једна спорна тачка Закона било је потписивање Уговора о раду. То и не би била нека новина да закон није експлицитно захтевао од свих да га потпишу. Ово је укључивало и људе који су већ имали заснован радни однос. Синдикат Електротехничког факултета је 15. јуна упутио захтев Уставном суду да испита законитост поновног потписивања Уговора. Шест месеци касније суд је дао тумачење да се Уговор не мора потписивати.

   – Проблем је био тај Уговор. Било је нелогично што се тражило да чак и редовни професори, за које се није вршио реизбор, морају да га потпишу. И што је најгоре, велика већина га је већ првог дана (15. јун) потписала, „свечано“ у декановом кабинету – прича др Милан Ћаловић, професор у пензији.

   Без обзира на одлуку Наставно-научног већа, којом се продужава мандат старом руководству, на седници Владе Републике Србије, 24. јуна, по новом закону постављен је нови декан факултета – проф. др Влада Теодосић. Уједно је изабран и Управни одбор, који је заменио досадашњи орган – Савет факултета. У њему је морало да се налази четири члана из наставног особља факултета, али наставници ЕТФ-а који су на седници Владе именовани у Управни одбор су одбили те функције. Јавио се проблем, па су на крају именовани други људи који нису били запослени на ЕТФ-у.

   – У закону је експлицитно писало: „Четворо из реда запослених наставника и сарадника факултета...“ Они то нису урадили. Требало је изабрати и два студента. И ту су, што кажу, апсолутно забрљали. Један је већ био у тринаестој години студија, а други у десетој – објашњава Боривој Лазић.

Ко је нови декан?

   Обавештење о избору новог декана није стигло на факултет. Проф. Лазић, бивши декан, је у то време био у болници и долазак Владе Теодосића у канцеларију декана је све изненадио.

   – Влада није био много цењен међу колегама и није имао угледа да постане декан. Он је одмах почео да терорише своје личне противнике – каже проф. Ћаловић.

   Неколико дана пошто је именован за декана Влада Теодосић поставља Милоша Лабана, бившег доцента на катедри Електротехничког факултета, за ванредног професора по Конкурсу из 1991. Лабан на том Конкурсу није изабран, а нешто касније није прошао ни на поновном избору у звање доцента, па од тада више није био запослен на факултету. Сада је, овом одлуком, био враћен. Инспекција Министарства просвете је донела решење да се поништи одлука о избору, али оно није испоштовано. Он је између осталог био именован и за члана Управног одбора ЕТФ-а и имао је велики утицај у предстојећим дешавањима.

   Потписати или не, питање је сад...

   Ствари на факултету су бивале све напетије. Запослени су се плашили за своје послове. Декан је почео да смењује старе руководиоце одсека, катедри. Настала је, у најмању руку, неуобичајена ситуација. Влада Теодосић и Милош Лабан уортачили су се и кренули писати нови Статут. Противно свакој дотадашњој пракси и закону, у изради Статута није било дозвољено учешће ником осим њих двојице. Статут није био разматран ни на Наставно-научном већу, а затим је проглашен службеном тајном. У то време је трајао испитни рок и студенти нису слутили да ће дешавања на факултету прерасти у нешто велико. На мети су били професори. Почело је и потписивање Уговора о раду. Био је дат рок до 5. августа. Иако закон није предвиђао никакве мере против оних који не потпишу уговор, декан је запретио отказима онима који то не учине.

   – Ми смо тај уговор схватили Изјавом лојалности. Е, и ко ће сада да потпише Изјаву лојалности? И свако ко је себе убедио да је то заправо једна законска обавеза, јер смо ми такве уговоре потписивали и пет година пре тога када се мењао закон, је то могао мирне савести да уради – размишља проф. др Србијанка Турајлић.

   – Тадашња власт је тексту Законa о Универзитету који је до тада био познат јавности, практично преко ноћи, додала члан да сви из наставног кадра морају поново да потпишу Уговор о раду, што није било у складу са осталим прописима тог времена. Колико је мени познато, у случају ЕТФ-a, скоро цео текст уговора је био преузет из типског уговора о раду неког предузећа и у томе није било посебности потребних за факултет. Професори су одлучили да се буне против тога и то је, колико ја разумем, био основ протеста. Гледано са ове временске дистанце, то је можда био непотребан протест, али тада је вероватно био потребан као неки вид отпора – каже Андрија Бошњаковић, тадашњи студент.

   Рок је полако истицао и већина професора је потписала уговор. Остало је њих 16 који то нису учинили. Оно што се није очекивало су „казнене“ мере које су против тих професора почеле да се примењују. Од 16 професора који нису потписали уговор, четворо их је било пред пензијом. Остало их је 12. Почињала је школска година, био је 20. октобар. Окачен је распоред предавања. На њему није било 12 предавача који нису потписали Уговор о раду – 12 „неподобних“. Већина професора која је требало да мења „неподобне“ није желела да прихвати ту дужност.

   – На жалост, репресалије су биле језиве. Велики број колега, ја све могу да разумем, у одређеном тренутку се определио да тај отпор систему, који је био језив, не буде фронталан, не буде директан. Нас 16 који смо се определили да не ставимо потпис лојалности тим накарадним жељама неког система, били смо спремни да отворено кажемо јавности да то није у реду – каже проф. Радуновић. – Дакле, ја сам свестан да никоме није било лако и да у одређеним тренуцима човек иако се не експонира експлицитно заиста осећа, трпи, пати. Било је веома пуно таквог притиска за оне људе који су унутра.

„Гориле“ на вратима

   Осим новог распореда студенте је дочекало још једно, веће изненађење. На улазима амфитеатра појављује се приватно обезбеђење. Њихов задатак је био да не пусте никог од „неподобних“ професора на предавање.

 

   – Дејан Живковић, који није имао појма о чему се ради, ушао је да предаје, када је изнесен од стране обезбеђења – пише Владана Ликар-Смиљанић у својој књизи „Стигла је е-пошта“.

   – Прво су на врата учионица где је требало да буде настава ставили обезбеђење. Неке од тих ликова препознали су неки од студената, ваљда су тада радили као избацивачи из дискотека, тако некако. Они стану на врата и могу сви да уђу, али не може професор који није потписао нови Уговор о раду – каже Андрија Бошњаковић.

   Студенти су одмах прогласили бојкот наставе на 19 предмета који су одузети „неподобним“ професорима. Декан је наредио да професори на предавањима дају потписе без којих неће бити могућа овера семестра, како би натерао студенте да долазе. Настава је била у хаосу. Прве недеље семестра академик Бранко Поповић, као и проф. Јован Радуновић, проф. Боривој Лазић и доц. Миленко Цветиновић одржали су по неколико предавања на платоу испред факултета. За ту прилику студенти су им изнели таблу и креду, а неки су изнели и столице. Време је било дивно и скоро 200 студената слушало је предавања под ведрим небом.

   – Сећам се да је проф. Бранко Поповић изашао испред факултета са таблом и кредом и држао предавања. У новембру и децембру 150-200 студената у јакнама стоји испред зграде и слуша професора како прича и пише по табли једначине једносмерних струја. Хтео је студенте и да научи нешто, не само да се бори против Теодосића у то време – сећа се Иван Милосављевић, један од студената који је учествовао у протестима.

Научно-поправни центар

   Ствари почињу да се убрзано развијају. Неподобни наставници премештени су на ново „радно место“ у „Научном центру у оснивању“, лоцираном у оронулој згради Завода за физику. Просторија која је била одвојена за њих, била је стара библиотека, са искривљеним прозорима, без грејања, телефона и врло мала, без довољно столица и столова. Професори су га од милоште назвали Научно-поправни центар. Ту им је и прописано колико тачно научних радова морају да ураде за годину дана, одређена је службеница која је бележила када ко долази и одлази. Научно-поправни центар је убрзо постао главно место окупљања свих који су се борили за ЕТФ, чак и студената које је Лабан истерао из њихове „тридесеттројке“ – мале собице у подруму, поред КСТ-а.

   По одређивању новог радног места декан је истераним професорима најпре забранио „дуже и неоправдано задржавање у згради факултета“. Ово није било довољно па им је 6. новембра потпуно забранио улазак у зграду. Професоре који су покушали да уђу је износило обезбеђење. Један од „неподобних“ професора, др Драган Васиљевић, напушта факултет. Ово је покренуло лавину отказа и одлазака многих предавача.

Не дамо професоре

   – Подршка студената је баш много значила. Оно што је занимљиво јесте да је то први протест на коме су студенти рекли: „Е господо, ово је ваш протест. Ми хоћемо да вас подржимо, али ви морате да се борите.“ Јер у све остале протесте смо ми улазили као подршка студентима. Сада је њима било доста и рекли су да ми треба да се боримо, а они ће стати уз нас. И зато смо пукли. Они су се заиста трудили безнадежно – каже проф. Турајлић.

   Студенти су кренули у протестне шетње по згради ЕТФ-а. Опремљени пиштаљкама и другим справама за прављење буке, свакодневно би око поднева шетали ходницима у круг, упозоравајући особље и управу да то што раде није у реду. Уједно са студентима и Синдикат ЕТФ-а је организовао свој вид протеста.

   – Наш Синдикат, које је управо био основан у циљу да спречи такве могућности, је направио акцију, дакле ти људи који су били унутра и желели да нас подрже, да сваког дана од 12 сати око 15-30 минута у оквиру оног расположивог времена сви изађу напоље. И после тог времена колико смо ми били заједно, ја сам видео у великом броју тих мојих колега који су се враћали унутра сузе у очима. Мени је било јасно да њима заиста није лако – присећа се Јован Радуновић.

   Обезбеђење је било пребачено на улазна врата. Сада су почели свима да траже легитимације и пуштали су само студенте. Ситуација се не стишава и протести су свакодневни. Касније се и вођама студентског протеста забрањује улазак у зграду.

   – Ја се и данас сећам да сам морао да покажем индекс и то не само ја већ и други људи, чак и они који су студирали на Грађевинском и Архитектонском факултету. И они су могли да вас пусте или не – каже Иван.

Факултет у ланцима

   Студенти такође прелазе на радикалније мере и 26. новембра објављују општи бојкот наставе. Шетње по ходницима се настављају, али их ускоро дочекује непријатно изненађење. На вратима ходника који воде према амфитеатрима су постављени ланци, како студенти не би могли да се шетају у круг по факултету.

   – Ставили су ланце, студенти „мајстори“ су скинули ланце. Онда су заварили неке плоче на врата, али су биле закачене обичним матицама, па су „мајстори“ узели са једне стране један кључ, са друге стране други, и поломили то. И та слобода је трајала један дан. Е, онда су заварили то поново, али су избрусили шрафове, да не може да се поломи кључевима. И то је тако остало. А онда су „мајстори“ тим истим ланцима којима су била везана врата закључали Лабана док је држао наставу – препричава свој доживљај један од тадашњих студената.

   У току протеста појавила се и интернет презентација „ЕТФ манкис“ посвећена студентској борби. Она је информисала студенте и јавност о стварним дешавањима на ЕТФ-у. Била је јако популарна међу студентима. Када је Лабан сазнао за то, забранио је приступ интернету свим корисницима Рачунског центра.

Протокол

   Декан се није ни обазирао на протесте, новинарима је говорио како они и не постоје. То је све деморалисао већ уморне студенте и професоре. Прошло је више од пола семестра, настава није била одржавана. Понижавања су била страшна. Почетком децембра професори из Научно-поправног центра се договарају да понуде Теодосићу да потпишу Изјаву да прихватају Уговор какав су потписали и професори на Правном факултету, а да се он обавеже да ће повући сва решења и престати да гони студенте и професоре.

   – Мислили смо да неће пристати на то, па да онда кажемо како смо ми кооперативни, али да он, ето, није – пише Владана у својој књизи и додаје да у тој одлуци нису били једногласни. – Декан је сазнао за изјаву и одлучио да прихвати. Ја, Владана, умало се нисам онесвестила када сам чула за то. То ми је била казна што сам се дан раније зезала са озбиљним стварима и подржала потписивање изјаве.

   – И пошто су људи заиста били уморни, ви можете овако да седите још наредних 20 година, на крају је од нас једанаест осам потписало. Зато што више нису знали шта ће. Тако је ових осам потписа по мени било потпис осам очајника који виде начин да се та цела ствар некако, колико-толико часно по њих, заврши. Нас троје остадосмо тврдоглави – признаје Србијанка Турајлић.

   Потписан је Протокол који је Владу Теодосића обавезао да измени све донете одлуке, а професоре да престану да се буне. Студенти су били разочарани поступком наставника, који су покушавали безнадежно да им објасне зашто су то учинили. Студенти нису хтели да посустану и одлучили су да наставе свој протест. Потписани Протокол је био мртво слово на папиру, ни једна његова ставка није испоштована.

Сви на распуст

   Затим се десило нечувено. Декан је донео одлуку да се настава заврши 28. децембра, чиме је семестар био скраћен за четири недеље. Ово је било незапамћено у историји ЕТФ-а. Студенти су отишли на распуст. Страсти су се стишале. Деловало је као да је декан успео да оствари свој циљ. Прошао је распуст и почињао је испитни рок. Збуњени студенти нису знали шта да раде. Цео семестар су губили наставу, а сада, одједном, морају да полажу испите. Отпор је био разбијен. На збору су договорили да ће одлуку о бојкоту испитног рока донети сваки студент појединачно. Додајући на муку, прогнани професори, уз које су стали, одлучили су да одрже испитне рокове. Веровали су да ће недржањем рокова оштетити студенте.

   – Е, то је било... У том тренутку сам рекао: „Више никад, ни за чије бабе здравље.“ – сећа се један од студената.

   – Најгоре је било пред јануарски рок, јер нисмо имали предавања током семестра, спојили смо 15 дана одмора, декан је скратио семестар. И сада смо одједном морали да спремамо испите. Било је очигледно да је тај први протест неславно прошао – каже Иван Милосављевић.

   – Најжалије ми је што ток наставе није ишао како треба, јер и они који су били натерани да држе наставу, осим пар њих, пружали су пасиван отпор. Студенти су све време правили хаос по кући – додаје Јован Радуновић на ову причу.

 

Сурова реалност

   Тако су се страсти смириле. Нови семестар је почео са замандаљеним вратима, обезбеђењем на улазима и плакатима које је проф. Лабан залепио неким „Тигар“ лепком, па нису могли да се скину. Протерани професори који су тужили факултет добили су све пресуде и враћени су у наставу, али не са потпуним бројем часова. Стање на факултету полако је прихватано као чињеница. Кренула је НАТО агресија, сада је било горих ствари од новог декана...

   Цела прича завршава се у јутро 6. октобра 2000. У холу факултета окупили су се професори, сви заједно – они који су били унутра, и они којима је забрањено да уђу. Обезбеђење је и даље било ту, али су професори ипак ушли. Одржан је збор у холу, где договорено да се бира ново руководство и заказана седница Наставно-научног већа одмах за сутра. На њој је, по старом закону, као привремено потврђено старо руководство, са Боривојем Лазићем као в.д. деканом. Овога пута било је професора који су сматрали да не треба мењати руководство, док се не промени закон.

   Биланс догађаја је да је до тог тренутка са факултета отишло и дало отказ 75 предавача и сарадника у настави, а да је још 17 захтева за одобрење одсуства због стручног усавршавања чекало на декановом столу, при чему су подносиоци захтева већ отишли где су имали намеру да оду.

   – Ми смо тада имали око 160-170 запослених. Пазите, када вам оде више од трећине наставника, а ви треба поново да створите асистента, па доцента, па ванредног професора, па редовног. То траје, то су године, а време је ненадокнадиво – жали проф. Радуновић. – До тог тренутка, Електротехнички факултет је био главна звезда водиља прогресивних промена на Београдском универзитету. Апсолутно главна водиља! Имали смо изванредне сопствене приходе, огромне пројекте. Накарадни закон је буквално све то пресекао.

   Проф. Србијанка Турајлић верује да су дешавања последица велике независности факултета. – Ми смо били финансијски независни, били смо врло ратоборни, створили смо први интернет, створили сајт о протесту 1996... Како да вам кажем, све смо ми то урадили и ваљда нас је стигло оно што је морало да нас стигне.

   – Због свега што смо раније радили против режима нама је било намењено понижење. И било је јасно, неком ко је гледао све те догађаје хладне главе, да не постоји ни једна ствар коју запослени на факултету могу да ураде да би избегли оно што им је било намењено, а то је пре свега понижење. Основна идеја режима је била понизити, растурити и уназадити све на Универзитету што се истакло у претходним протестима, и урадили су то за медаљу – каже Андрија Бошњаковић.

   Нажалост, ових неколико страна није довољно да стану две године борбе и патње студената и професора ЕТФ-а. Зато су многе ствари изостављене. Желео бих да се захвалим свима који су ми помогли да се ова прича оживи и никада не заборави. Владана Ликар-Смиљанић је написала књигу „Стигла је е-пошта“ у којој кроз преписку са бившим студентима, које је обавештавала о дешавањима на ЕТФ-у, детаљно описује тадашњу ситуацију. Ту су и бројни новински чланци, као и наш „Отпорник“ који је био један од видова студентске борбе. Не заборавимо и сајт http://www.angelfire.com/ab/etfmonkeys/, који је и данас активан и богат разним документима из тог времена. Наравно оно што највише значи је жива реч директних сведока тих дешавања, којима се посебно захваљујем на свој помоћи коју су ми пружили.

   Било је то пре десет година, био је то неки други ЕТФ...

 

 

LAST_UPDATED2
 
Joomla 1.5 Templates by Joomlashack