A Free Template From Joomlashack

A Free Template From Joomlashack

ФБ страница

СУЕТФ

Пинк Флојд PDF Штампа Ел. пошта
Оцена корисника: / 6
ЛошеНајбоље 

Мало је бендова имало тако бурну историју пуну креативних узлета и падова као Пинк Флојд. Њихова каријера би се могла поделити на четири фазе рада, у зависности од тога који члан бенда је преузимао лидерску позицију. У многим албумима, евидентна је борба са креативним кризама и недостатком дирекције које су остављали одласци чланова бенда или унутрашње несугласице. Пинк Флојд су контроверзни као предводници прогресивног рока, са свим критикама и хвалама које је овај жанр побрао. На крају, Пинк Флојд ће остати познат и као највећа концертна атракција свог времена, са наступима толико елаборираним и скупим да су скоро довели групу до банкротства.

Међу оснивачима групе, у Лондону половином шездесетих, били су басиста Роџер Вотерс, бубњар Ник Мејсон и клавијатуриста Ричард Рајт. Сид Барет, певач и гитариста, наметнуо се као ауторска личност, ингениозни стваралац химни психоделичног рока. Барет је био заслужан за иницијални успех, са хитовима из 1967. године „See Emily Play” и „Arnold Layne”, и албумом „Piper at the Gates of Hell”, уникатним ремек делом психоделичне ере. Барет је показао склоност за нестандардне, непредвидљиве хармоније али и урођени осећај за поп мелодију, а интересовање за манипулацију звуком и песме дугог трајања успостављено је у песмама попут „Interstellar Overdrive”.

Бенд је тек осетио успех, а притисци музичке индустрије и ЛСД већ су оставили траг на Баретову ионако лабилну психу. Барет постепено постаје нефункционалан члан групе, његово често „искључивање” у току свирке учинило га је непоузданим, па бенд прима гитаристу Дејвида Гилмора да покрива Барета у таквим ситуацијама. Но, само пар месеци касније, Барет је и формално отпуштен из групе, бенд решен да се лиши и његовог све ексцентричнијег ауторског потписа. Чланови бенда ће ипак касније учествовати на Баретовим соло албумима.

Оставши без аутора, Вотерс, Гилмор, Мејсон и Рајт морали су да преиспитају своју креативност и нађу нови ауторски потенцијал. Још битније, са проласком хипи-ере, група је морала да се преиспита и поново позиционира на музичкој сцени, будући да се психоделични acid-rock убрзано премештао у историју. Укратко, бенд, већ популаран, био је креативно на самом почетку. Из ове кризе, група ће изаћи тек пет година касније, тријумфално, као перјаница прогресивног рока. Пре тога, међутим, предстојао је низ експеримената и промашаја. Силазна путања започела је албумом „A Saucerful of Secrets”, где су се, поред последњег материјала који је Барет написао за групу, налазили покушаји чланова бенда да имитирају његов ауторски рукопис.

Наредни албуми, пак, садржали су покушаје да се одмакну од тог стила. Тако је музика за филм „More” из 1969. садржала жанровски разнолике покушаје, док је „Ummagumma” садржао песме сваког појединачног члана, допуњене уживо снимљеним материјалом. Симптоматично, многи албуми овог периода посвећивали су подједнак део времена ауторским покушајума сваког члана, са нагласком на покушајима стварања малих рок симфонија, песама дугог трајања и сложене текстуре.

Ноторни пример ипак је „Atom Heart Mother”, можда најгори албум у каријери групе. Попут познатог омота са кравом, албум је успео да буде претенциозан и баналан у исто време. Неуједначен скуп песама завршава се ноторним „Алановим психоделичним доручком”, тринаестоминутним снимком особе која доручкује. У овом периоду, бенд је још брусио своје ауторске способности, а понајвише још увек трагао за приступом који ће амбициозним стилским идејама дати смисао.

Нешто успешнији од претходника био је албум „Meddle”, који је ретроактивно, на таласу успеха каснијих албума, достигао велике тираже. Албум садржи можда прву успелу мини-симфонију после „Interstellar Overdrive” – „Echoes”, којом су коначно дефинисали свој препознатљиви звучни пејзаж произведен манипулацијама звуком у студију. Следио је и још један албум филмске музике, „Obscured by Clouds”.

Коцкице су се коначно сложиле 1973. на „The Dark Side of the Moon”, низу песама тематски повезаних лабавим концептом живота и смрти, које су уједињене напредним техникама продукције, укључујући звучни колаж и loopove, попут познате ритам секције од каса и слот-машина у песми „Money”. Албум се показао великим хитом; богата текстура пуна сугестивних детаља учинила је да се годинама одржи висок тираж, будући да су фанови куповали нове копије да би заменили старе, излизане. Укратко, албум је постао један од највећих успеха деценије, редовно присутан на листама најбољих албума свих времена, али и предмет опсесије многих фанова.

То, уосталом, важи и за наредни албум „Wish You Were Here”, који је био раме уз раме са претходником. Суочен са питањем шта после „The Dark Side of the Moon”, Пинк Флојд се вратио дужим песама, одсутних на „The Dark Side…”. Ипак, да би уравнотежили албум, двадесетшестоминутну нумеру „Shine On, You Crazy Diamond” поделили су на два дела, на почетку и на крају албума, између којих су били емотивна балада „Wish You Were Here”, и мрачне, сугестивне песме „Welcome to the Machine” и „Have a Cigar”. Оно што је овај албум чинило успешнијим од претходника било је упориште у конкретној теми – албум је, наиме, био посвећен Сиду Барету, па се бавио темама носталгије, изгубљених пријатељстава, самоуништења, али и ризика и фрустрација које доноси музичка индустрија. Како већи део заузима постепено развијајући „Shine On…”, албум је мање комплексан од претходника, што се може сматрати квалитетом, будући да су идеје јасније и конкретније изражене. Коначно, „Wish You Were Here” је до данас једна од најпознатијих песама групе.

У познатој анегдоти, током снимања албума у студију се неочекивано појавио сам Сид Барет. Урбана легенда каже да је Барет сугерисао да би волео поново да свира са групом, што су чланови који су у том тренутку снимали албум посвећен њему игнорисали.

Током ових година, Роџер Вотерс се постепено издвајао као главни аутор. Иако потписује све текстове на „The Dark Side of the Moon” и „Wish You Were Here”, доприноси осталих чланова бенда нису били занемарљиви. У наредној фази, међутим, он ће се наметнути као искључиви аутор текстова и музике, што ће изазвати тензије у бенду.

Први такав албум биће још један амбициозни пројекат, „Animals”, лабаво базиран на „Животињској фарми” Џорџа Орвела, сходно томе испуњен темама мизантропије и отуђености у модерном друштву, са песмама названим по животињама које симболишу класне улоге у друштву. „Animals” је, пак, био само увод за „The Wall” из 1979. „The Wall” је у ствари рок опера о музичкој звезди која се отуђује од својих фанова и околине, градећи номинални зид између себе и остатка света. Албум се бави и другим врстама зидова који симболизују разне врсте отуђења у друштву. Спектакуларан, албум је донео тежак, али театралан звук, са симболичним музичким темама попут „Another Brick in the Wall”, данас најпознатије песме групе.

Албум је праћен мегаломанским концертима који су укључивали сложену сценографију, мноштво специјалних ефеката и гигантске марионете које су представљале разне ликове, попут професора-богомољке или судије који говори из своје задњице. Концерти су били толико скупи да је бенд, упркос комерцијалном успеху албума, био на губитку. Године 1982, снимљен је и култни музички филм по албуму, комбинујући живе глумце, луткарство и анимацију.

На врхунцу славе, Пинк Флојд су били хваљени као бенд који успева да изнесе сложене концепте, али и критиковани – критике су се често односиле на цео жанр прогресивног рока: нарастајућа претенциозност, егоизам и упућеност на саме себе; могло би се полемисати да ли су Пинк Флојд управо херметичношћу албума отуђили себе, „саградили зид” и ставили се на пиједестал изнад публике. Свакако је визија Флојда била умерена у поређењу са неким од прогресивних савременика попут „The Genesis” , „Styx” или „Electric Light Orchestra”, који су довели жанр до самопародије, правећи квази-филозофске а суштински баналне албуме, губећи се у театралности и дугим инструменталним деоницама без смисла.

Свакако, чак и Пинк Флојд као најпрефињенији представници жанра, усложњавањем су отежали комуникацију са публиком, а не треба заборавити да се ово дешавало у време када је панк једноставним порукама и повратком коренима рок музике регрутовао читаве армије фанова. Панк је ефикасно преносио социјалну поруку масама, док је прог-рок своју музику упућивао самозадовољној вишој средњој класи; ово је било критиковано од теоретичара који су, не неоправдано, сматрали да рок музика припада масовној, а не елитној култури.

Ипак, значај прог-рока као жанра који је етаблирао поп и рок музику као уметничку, не треба занемарити. Артистичке и филозофске претензије испољавале су се у популарној музици још од настанка, али ову идеју тешко су прихватали и критичари и фанови. Малобројни музиколози који су шездесетих покушавали да скрену пажњу на класичарске тенденције још у музици Битлса, тада су игнорисани. Инсистирање прогресиваца на артизму свог израза довело је до данашње климе у којој ни докторске тезе на тему популарне музике нису реткост.

На „The Wall”, Роџер Вотерс је по први пут био комплетан аутор песама, са веома мало креативне слободе остављене другим члановима, а преузео је и већину певачких дужности. Ово узурпирање, те одлуке попут инсистирања на концертним спектаклима који су губили новац, изазвало је тензије између њега и остатка бенда. Већ током снимања „The Wall”, Вотерс је отпустио Ричарда Рајта, једног од оснивача бенда. Наредним албумом „The Final Cut” толико је доминирао Вотерс, да се овај често сматра његовим соло албумом.

The Final Cut” је био мањи успех од претходника и сугерисао је истрошење и замор, погоршан тиме што је задржана ранија претенциозност. Сматрајући да су могућности истрошене Вотерс је распустио групу, са чим се нису сложили Гилмор и Мејсон који су на суду изборили право да наставе са коришћењем имена Пинк Флојд, започевши тиме финалну фазу рада групе на којој је Гилмор доминирао.

Албум из 1987, „A Momentary Lapse of Reason”, Гилмор је снимио у маниру соло пројекта, са студијским музичарима, без много успеха. На наредном „Division Bell” из 1994, веће учешће узео је Мејсон, а и повратник Рајт, резултујући у мало бољем материјалу. Иако неоптерећена Вотерсовим великим идејама, решена да објави приступачнији материјал, група ипак није успела да прилагоди свој прогресивни рок новијим музичким струјањима, а и Гилмор као аутор губио је у поређењу са Ботерсом или Баретом. Иако је „Division Bell” за сад последњи албум Флојда, фанови стрпљиво прате гласине о измирењу Вотерса са осталим члановима групе.

Роџер Вотерс је соло каријером наставио тенденције из касније фазе Пинк Флојда низом концептуалних албума који су се бавили мрачним странама друштва, са променљивим успехом. Као легални власник великог дела најпознатијег материјала Пинк Флојда, он повремено на својим концертима изводи „Dark Side of The Moon” и „The Wall” у целости.

Сид Барет је по одласку из групе снимио два албума, „The Madcap Laughs” и „Barett”, после којих се, неспособан за даљи рад, повукао из музике. Албуми су иницијално слабо примљени, али су годинама достигли култни статус, те се данас сматрају ревизионистичким албумима посебно утицајним на алтернативни рок; шизофрени попут свог аутора, али управо из тог разлога уникатни. Легенда о Барету нарасла је кроз његов скромни опус и бројне колекције необјављених песама, у једну од „оних” рок легенди. Барет је преминуо 2006, ван очију јавности.

Срђан Аћимовић

 

Comments  

 
+4 #1 2010-04-14 14:34
Једна мала исправка...име првог албума није „Piper at the Gates of Hell” већ „Piper at the Gates of Dawn”!
Иначе,добар чланак,само тако наставите!
Quote
 
Joomla 1.5 Templates by Joomlashack