Држиш ме за руку, лагано корачамо парком који је обојен у јесење боје, све око нас је црвено, жуто или наранџасто. Ставила си капу на главу, па овај ветрић помера само крајеве твоје бујне црне косе, не слутећи да не може више од тога да учини. Волиш да се смешкаш, а ја волим кад се смешкаш, јер имаш најлепши осмех на свету. Пушташ ми руку и грлиш ме са стране, ох, како волим твоју близину. Цео живот сам живео као један против свих, без потребе за нечијим друштво или мишљењем, а онда си дошла ти, полако си улазила у срж мог бића и сад си ту. Имаш ме у шаци, имаш ту моћ да ми у трену сломиш срце на милион делова, али ти то не чиниш, то је ваљда оно што зову поверење.

Лишће шушка под нашим ногама, морам признати да бетон никад лепше и срећније није изгледао него сада, и он је добио свој капут. Чујем твоје штикле док ходаш, њихов звук ми је постао ритам у животу, препознајем га чак и у маси људи. То ти мало отежава да ми се пришуњаш с леђа, али ти си упорна, понекад нађеш начина, и када најмање очекујем, чврсто ме загрлиш, а ја одмах знам да си то ти. Твоју упорност и енергију обожавам, јер ме непрестано изненађујеш својим поступцима, за мене и мој осмех чиниш све.

Небо је већ обојено у наранџасту боју, минути нас деле од заласка сунца, полако долазимо до узвишења које је било наша дестинација. Завукла си ми се у капут, то волиш да радиш више од свега, полако ме милујеш својим лицем. То радиш од кад се знамо, тим простим покретом ми уливаш мушкост, дајеш снагу и показујеш да сам само ја за тебе. Мени је невероватно колико сам постао завистан од твог додира, твоје пажње и твоје љубави. Пожуду нећу спомињати, јер због ње се свако вече поново рађам, постајем јачи и бољи. Понекад те у неверици посматрам, и чудим се како ме толико волиш и желиш.

Сунце залази, одвојила си се само мало од мене и сада заједно посматрамо циклус који траје од настанка света. Ниси приметила, али ја тебе мало, мало, па погледам, уживајући више у теби, него у заласку сунца. Мада, и ти кришом гледаш мене, некад те уловим, а некад само осетим твој поглед на себи. Смешкаш се свe време, знам да је због мене, и због тога сам већи од целог света, твој осмех ми је неопходност. Сваки дан ми показујеш да си само због мене ту, само због мене створена. После таквог сазнања ја постајем најбогатији човек на свету, јер имам тебе, а знам да и ти имаш мене.

Настављамо шетњу, наша два тела се крећу у савршеној хармонији, употпуњују једно друго, као што звезде употпуњују ноћно небо или као што твоји душа и ум употпуњују моју душу и ум. Причаш ми како си провела дан, мени то није само прича, јер ми је твој глас мелодија, живим за тренутке када ми певаш, јер нам тада душе играју. Ти имаш толико јединствен глас, није сличан ни једном који сам до сада чуо, гласови јесу различити, али могу се помешати, твој не може. Чак и када певушиш, тихо, само за себе, чујем те, твој глас ме носи као море, љуља лагано, и заштитнички чува од обале.

Постаје хладније сада кад је зашло сунце, крећемо из парка ка центру. Небо полако постаје преплављено звездама. Ти и ја их баш волимо, провели смо небројане сате заједно посматрајући небо, оно нам никада не досади, јер то никада није исто небо, нити смо ми икада исти. Ма колико се мењали сваки дан, створени смо једно за друго, то је једна ствар која се не мења. Понекад помислим да је то једина ствар на овом свету која остаје каква јесте, коју време не мења, на коју људи не утичу, некада је то једино за шта могу да се ухватим.

Хладан ваздух нас окружује, ја волим овакво време, јер твој парфем долази до изражаја, мени је као опијат, голица ми чула и увлачи се у нос, могу да га осетим и пар сати пошто смо се растали. Као овисник ти њушкам врат, трудећи се да покупим и последњи трептај твог мириса. Понекад ти и нежно грицнем врат, да бих видео како се лагано савијаш од задовољства. Онда те погледам и видим да ти очи светле, као две најсјајније звезде на небу, привучеш ме себи и јако пољубиш, осећам да ти душа лепрша од среће.

Идемо ка станици, пратим те на аутобус, то је најтужнији део вечери, јер идеш а ја те се нисам заситио, ја те се никад не заситим. Чак и када проведемо цео дан заједно није ми доста, волим кад си ту негде око мене, само сазнање да си близу уноси спокој у моју душу, немири ме не замарају због тебе. Никада нисам био љубоморан, јер сам увек имао онолико твоје пажње колико ми је било потребно, никад је ниси ускраћивала. Никад сумњао да си моја, а то ме је штитило од свих овоземаљских проблема и брига, зато и јесам оволико снажан и смирен, да не спомињем насмејан.

Аутобус полако долази, лагано ме љубиш за збогом, по мало грицкаш, као да покушаваш да оставиш свој знак, да сви знају да сам твој, и они које занима и они које не занима. И као и сваки пут, не размењујемо пуно речи, јер видећемо се ускоро, у сну. Чекаћеш ме са друге стране, у измаглици, лепа и насмејана, а ја ћу ти донети букет ружа, пољубити те и за руку узети. Опет ћеш ми улепшати сан, као што ми улепшаваш живот, а и све остало, опет ћу се пробудити са осмехом на лицу, са твојим именом на уснама. Целу ноћ ћу уживати у твом осмеху и погледу, опет ћеш бити моја звезда, а ја ћу бити твој чувар и твоје небо.

Ујутру звони телефон, јављам се, чује се само глас који каже: „Добро јутро љубави…”

Још увек си моја, а ја сам твој…

Војислав Влашић