 Имам трг ноћу. Слушала сам кустоса како објашњава да је варварског владара, који је успео да покори Персију, стигла клетва јер је опљачкао Даријеву гробницу и порушио персијске градове. Име тих варвара и њиховог владара кустос никако није спомињао, а ја никако нисам могла да се сетим који је то народ могао да покори, тада веома моћно, Персијско царство. Касније сам питала да нам открије који је то „дивљак” како га је он називао. Веровали или не, одговор је био Александар Македонски. Добродошли у Исфахан, стару престоницу Исламске Републике Иран, „земљу старију од историје”, како воле да је називају. Ово је земља у којој су дани викенда четвртак и петак, крај је године 1387, омиљена грицкалица је бели шећер у коцки, сва јела су јако зачињена, бензин кошта мање од 10 динара по литру, чита се и пише здесна на лево, забрањено је конзумирање и поседовање алкохолних пића… Историја У сред пустиње захваљујући реци Зојандеруд (Река која даје живот), настао је један од најзначајнијих градова иранске државе кроз све периоде историје. У најранијем добу (од 559. до 330. год. п. н. е.) град се звао Џај. Касније, град је био једна од четири персијске краљевине. У периоду од 226. до 651. год. н. е. град је био главни војно-командни центар и од тада носи назив Испахан или Сепахан (сепах значи војска), што је касније прерасло у Еспахан или Исфахан. Град је био престоница у више наврата. Први пут у 11. веку и касније од краја 16. до половине 18. века. У 11. веку град је доживео процват и почео је његов напредак, а у ово време у њему је живео и мислио персијски филозоф Авицена. Ипак, већина данашњих грађевина у Исфахану потиче из времена владавине шаха Абасија I (1571–1629) и касније Абасија II (1642–1666). Језик Званични језик Ирана је Фарси који користи модификовани арапски алфабет (дакле не арапски!). Радна недеља траје од суботе до среде, а нерадни дани су четвртак и петак. Четвртком дежурне продавнице и банке раде до 12, а петком не ради апсолутно ништа (сем амбуланти, наравно). У Ирану је тренутно крај 1387. и почетак 1388. године. Нова година слави се на први дан пролећа. Занимљиво је да у оквиру прославе Нове године, која траје месец дана, између осталог, Иранци фарбају кокошија јаја у црвено као симбол радости и просперитета. Архитектура
 Имам џамија Обилазак Исфахана почећемо посетом „Дрхтећим минаретима”, а наставити реком Зојандеруд преко мостова до ботаничке баште и зоолошког врта за птице, до Имам трга, Џам џамије, Базара, купатила са воштаним фигурама, до цркве Ванк (јерменска православна црква). На крају, посетићемо и исфахански Институт за генетски инжењеринг и Технолошки факултет. Дрхтећи минарети су здање које је једно од најинтересантнијих знаменитости Исфахана. Ово је маузолеј Аму Абдулаха, иранског мистика из 14. века, а специфичнан је по томе што има две танке куле које „дрхте”. Заиста, за туристичке групе чувар се пење до кула да их мало „продрма”, а ефекат је као да вас је неко преселио у цртани филм, јер једино тамо можете видети да се куле из 14. века померају и до 15° у односу на своју осу. И дан-данас многи ирански и светски мозгови се питају како је могуће да данашња наука не зна оно што су персијски градитељи знали пре 700 година. Река-која-даје-живот Изузетно лепи су и мостови Исфахана. За њихов изглед ноћу могло би се рећи да је романтичан, али на неки други, источњачки начин. Из разних периода, мостови су праве мале палате на води. Ово би чак могло некога навести на помисао да је река доста већа од Саве и Дунава (у поређењу са бројeм београдских мостова), али у летњем периоду ју је могуће прегазити и преко најширег дела, а на понеким местима потпуно пресушује. Један од мостова има право да украде име познатом мосту Голден гејт у Сан Франциску, јер се на њему налазе само јувелирске радње и златаре. То је омиљено место за шетњу удатих Иранки са својим мужевима – пружају им прилику да покажу мало пажње.
 Ботаничка башта Захваљујући ово мало воде коју река пружа, и коју сналажљиви мештани максимално користе, Исфахан се и у врелим летњим месецима зелени. Ботаничка башта је заиста права оаза и својим зеленилом чини потпуни контраст са околном пустињом. У њеном наставку је зоолошки врт у коме су окупљене многобројне врсте птица из целог света. Отидимо сада до центра Исфахана – Имам трга. Трг из Шехерезадиних прича је међу десет најзначајнијих и под заштитом је Унеска. Са све четири стране опкољен је грађевинама. Са севера ту је Имам џамија, са истока Шеких-Лотфалахова џамија, са запада Али Капу палата у којој данас живе дервиши. На југу се са трга улази на Базар – највећи и најстарији базар на Блиском истоку. Овде можете купити све – од филигранског накита, финих тепиха и свилених ћилима, преко одеће и разноразних дрангулија и (не)потрепштина, до парадајза и слатких лубеница. Морате да отворите четворе очи из више разлога: да се не изгубите, да би сте брже видели оно што вас занима, да бисте могли да се ценкате (признајте да сте очекивали да напишем и да вас не покраду; ипак нисам, јер тешко да ће се ико нормалан усудити да краде, а поготову странце). Ни најстарији Базар није успео да одоли новим светским трендовима тако да се и овде може видети све више кинеске робе. Главна џамија у Исфахану, Џам џамија, једна је од најстаријих џамија у Ирану. Оригинално је саграђена у 8. Веку, али је спаљена и до темеља срушена у освајањима Селџука. Обновљена је у 11. веку, а касније је још дорађивана. У свим џамијама приметно је одсуство детаља, зидови су глатки и правилних геометријских облика све у циљу постизања савршене акустичности како би се хоџин глас могао равномерно чути у свим деловима огромне џамије. И овог пута прецизност старих градитеља је задивљујућа. Таванице и фасада украшене су мноштвом исписа речи Бог на тамној и светлоплавој позадини (тегет и тиркизна боја су доминантне). Тамо где је, пак, неопходно пригушити кораке и разговоре, зидови су украшени гипсом са пуно прореза у одређеним облицима тако да под слабом светлошћу изгледа као нека кућа духова, као да зидови чувају тајне давно умрлих станара и да слушају сваку вашу реч, виде сваки ваш покрет… Занимљиво је да се у свим „званичним” просторијама налазе портрети иранских верских лидера, међу којима доминира Хомеинијев. Сваки званични говор, текст, документ, рад почиње реченицом „У име Бога”. У државним службама могу да се запосле само грађани који се изјашњавају као муслимани. Жене… У Ирану, жена је најпоштованија, она је једина супруга и газдарица куће. Мушкарци их поздрављају стављањем десне руке на срце и благим наклоном. Према тренутно важећем закону на територији Ирана све особе женског пола узраста преко 6 година морају да покривају тело и косу. Ни један прамен косе не сме да се види (мада се то странкињама толерише), а од осталих делова тела смеју бити откривене само шаке. Одећа не сме бити провокативна, односно морате носити широку тунику или мантилчић (дугих рукава), дужине до колена, иако већ на себи имате сукњу до патоса или дугачке панталоне. Е, сада замислите све то у црној боји (боје такође не смеју бити јарке, црна је код Иранки омиљена) на 40 степени и отвореном сунцу. Ни мушкарци нису поштеђени мада су доста слободнији. Они не смеју носити панталоне краће од три-четврт, а мајице или кошуље морају имати рукаве (не обавезно дугачке). То ни случајно не значи да се Иранке облаче традиционално или демоде. Напротив, оне су обучене, обувене и окићене по најновијој моди само што то све морају да покрију. Привилегија шминкања и чупања обрва припада само удатим женама. Нокти не смеју бити ни дуги ни налакирани. Странци су веома упадљиви, пре свега изгледом, и за Иранце нарочито занимљиви. Зауставиће вас на улици да вас питају одакле сте. Ако им кажете Сербестан (тако се на Фарсију каже Србија) неће пропустити прилику да вас питају за последња политичка збивања у земљи и околини, јер им је политика, како спољна тако и унутрашња, омиљена тема за разговор. Наравно, пожелеће вам добродошлицу и пријатан боравак у својој земљи. Не треба покушавати руковање са особом супротног пола, долази до непријатне ситуације где једна игнорисана рука виси у ваздуху – на јавним местима контакти између особа супротног пола су забрањени, а да би се то правило поштовало ту је верска полиција која расветљава овакве случајеве. Поред Техерана, главни едукативни центар у земљи је Шираз. Ипак, као велики индустријски центар, Исфахан има свој технолошки универзитет. Кампус се налази на свега 20 км од града и обухвата читав комплекс зграда. Ту су спаваонице (око 2.500 кревета), ресторан, базен, теретана, амбуланта, банка, телекомуникациони центар (нешто као наш РЦ само три пута веће), одлично опремљене учионице, свечана сала величине БДП-а и лабораторије и просторије којима није дозвољен јавни приступ. Наравно, употреба теретане и базена има засебан распоред за студенте и студенткиње (XOR). Собе су лепо уређене; у свакој се налази чајна кухиња, фрижидер и обавезно један примерак Курана. У граду постоји и Институт за генетски инжењеринг. Ројанин институт је водећи ирански институт за генетски инжењеринг и клонирање, а име је добио по овци која је овде успешно клонирана 2005. Најгори возачи Потврда богатства ове земље су готово беспрекорни путеви. Једини проблем је што по њима возе готово најгори светски возачи. Сматра се да су исфахански возачи најгори од свих. Ограничење брзине овде се сматра препоруком, а не обавезом. Њихов возни парк је посебна прича. Мало богатији возе разне врсте Пежоових модела, домаћа радиност, који само подсећају на своју европску браћу – сви су некако кутијасти, оштрих ивица, необичних дужина… Они остали возе, чини се сви до једног, кију прајд, такође домаће радиности. Бензин је увредљиво јефтин – око 10 динара по литру – тако да је и његова потрошња изузетно велика. Кухиња За крај још само да се засладимо… Иранска кухиња је изазов за све који себе сматрају гурманима. Пробате поховану пилетину са додатком тартар соса и купус салатом и изненађење! Пилетина је пилетина, али тартар сос није тартар сос, нити је купус купус, него нешто слатко да зуби утрну. Овде су све комбинације могуће и дозвољене (док год нема свињетине, наравно), а зачини безбројни. Основа сваког јела је пиринач, а крај неки слаткиш – разнобојни желеи, слатке грицкалице, суво воће и незаобилазни газ. Газ је исфахански специјалитет – брашно, шећер и пистаћи… Милана Милошевић |
