Требало би овде кренути од дефиниције бирократије. Бирократија је форма друштвене организације у којој се тежи више централизованој контроли и присилном комформизму ригидно прописаним правилима и каналима комуникације. Ова дефиниција се може наћи на нашој википедији, иначе је преузета из књиге Ивана Видановића „Речник социјалног рада“.

Међутим само код нас је то прерасло у бесмислено малтретирање људи, који желе да имају све сређено по прописима. У последњих недељу дана сам имао много посла са овом бирократијом и морам да напоменем да сам се осећао као Јозеф К. из Кафкиног процеса. Такође нисам био Јозеф К. 21. века, већ Јозеф К. 15. века. Нигде нема рачунара. Општине и судови нису умрежени. Ако се негде и нађе рачунар, онда искључиво служи за пуштање музике. Или гледање слика и филмова. Све се ради помоћу штапа и канапа. А како сам рекао да општине нису умрежене, дешавају се ствари, као на пример, да одете да извадите папир у општину, тамо вам кажу да вам фали папир који они не могу да вам издају, већ само општина у којој сте рођени, а они су општина, рецимо, на којој сте пријављени или сте купили стан. Одете до те друге општине, тамо дате неколико аутограма, добијете папир, али морате да га оверите у суду. Одете у суд, тамо на неки уговор забораве да вам лупе печат са датумом. То провалите 2 дана касније, пошто због тог печата неко тамо неће да прими тај папир. Вратите се да вам лупе печат. Па извадите папир, који вам је потребан у другој општини да извадите папир, да би сте извадили неки трећи папир, који служи за вађење четвртог и тако у круг. Свуда су бесконачни редови. Све иде јако споро. Деси се и да не могу да вас нађу у силним папирима и свескама, које они зову књиге. Мислим одакле им идеја да А4 свеску, у којој су исцртали табелу хемијском оловком зову књига??? А да не причам о законима које сваки службеник у општини тумачи на свој начин. Рецимо ако желите да се ослободите неког пореза, колико год да се трудите, нећете успети. Увек ће смислити нешто да вам не дају то ослобађање. Типа неко није лупио неки печат или му није леп рукопис па се није лепо потписао. Или нешто тамо није још завршено, па не могу да ураде процену. Кажу вам да дођете кад се све заврши, а у закону пише да до 10 дана од потписивања уговора треба да предате. Потпуна контрадикција. Закони се међусобно потиру.

Другарица ми је рекла, да њена мама, пошто због посла мора често да посећује државне службенике, пије бенседине. У овом Процесу II не мора нико на крају приче да вас убије као што су то урадили Јозефу К.. Овде ћете, кад улетите у Процес, сами извршити самоубиство, јер вам је више свега доста и зато што губите дане и живце на посећивање средњевековних канцеларија са службеницима, који су толико незаинтересовани за свој посао и који желе што пре да вас отерају и оду на (не)заслужену паузу од неколико сати, остављајући масу људи испред канцеларије на цедилу.

Да се ми вратимо на наш факултет. Срећом наш факултет се и по питању администрације разликује у позитивном смислу и од државних и од других средњевековних администрација других факултета. Код нас се скоро све, за шта другде студенти чекају редове, завршава уз помоћ неколико кликова. Нажалост постоји неколико ствари за које и ми морамо да чекамо ред у студентској служби. Тих ствари нема много. Ред за упис наредне године би требало на неки начин смањити. То је мислим скоро једини ред, који треба чекати на нашем факултету, у ком се губи и по 4-5 сати.