Књига не може да убије. Осим ако у питању није, рецимо, Гајтонова Физиологија, бачена Вам на главу с дванаестог спрата, или рецимо дела Константина Филозофа, али с друге стране, све је то врло индивидуално, да не кажем релативно. Неко воли кекс, неко чоколаду.

Као неко ко прочита месечно више књига него што просечна особа има бубрега решила сам да напишем пар редака о занимљивом, опуштајућем, модерном штиву за читање, а с обзиром да сам простим запажањем дошла до закључка да сам са две-три књиге недељно изнад просека годишњег броја прочитаних књига већине људи, некако дајем себи за право да се ставим у улогу критичара и саветодавца.

За мене највећу вредност имају књиге, које поред опуштајућег деловања у тоалету, имају и неку занимљиву научну чињеницу, причицу, догађај или опис места за препричати, рецимо, на ручку код дечкових родитеља или у сличним ситуацијама када понестане погодних и учтивих тема.

   Од модерних писаца топло препоручујем Ерленда Луа, новијег норвешког писца и његове књиге Доплер и генијални наставак - Волво камиони, које се баве бекством човека у природу и отуђењем од савременог друштва, али на један тотално луд и весео начин, са пуно интелигентног хумора који ће вас држати насмејане све време читања књиге.

 Још једна од читаних књига ове године је Главоломка, летонског двојца  Гарос-Јевдокимов, из које је сад већ чувена улична фора да је потребно активирати четрдесет и два мишића да бисте се намрштили, а свега четири да бисте показали средњи прст. Као и уводни цитат, књига је урбана, брза, динамична, налик и истоименој игрици која се и помиње, набијена акцијом и суровим животом међу лошим и препреденим људима.

И ако није нов на нашем читалачком тржишту, ја не могу а да не поменем Николу Аманитија и четири књиге издате код нас: Последња Нова година, Долазим по тебе и водим те са собом, Не бојим се и Како Бог заповеда. Све се баве маргиналним слојевима друштва, пропалим породичним вредностима, животом у Италији у доба кризе, изборима између доброг и лошег, а главни ликови су углавном дечаци од 10-11 година који су убачени у ужасне животне проблеме, мада Аманити заправо највише воли више паралелних прича које повезује заједничка животна борба. Писац овог текста је дубоко убеђен да Аманити конзумира психоактивне суптанце, по типу веселих гљива и спарушених индијанских кактуса док пише своја шармантна дела. Let the Force be with him.

Што се тиче такозване ’’женске литературе’’ по типу Грабљивица и Купохоличарка заједно против 10.000 жена тог и тог харема, ту могу да препоручим мало интелигентније књиге Барбаре Кингсолвер, ал` опет довољно емотивне да оставе незабораван утисак - Библија отровне маслине, која се бави падом породице у ратом захваћен Конго 1959. године, и нешто нежнију књигу о животињама и љубави преплетенима у три приче на обронцима Апалачких планина - Бујно лето.

Од крими романа топло препоручујем Дантеову замку - Арно Делаланд, (посебно вама који сте били на апсолвентској екскурзији у Венецији) препуну описа средњовековне Венеције, друштва и обичаја, куртизана и Казанове заточеног у затвору, кроз узбудљиву потеру за убицом који убија по једном врло занимљивом обрасцу, који вам ја сада наравно нећу открити. Књигу у руке!!!

Наравно, нешто мање напете и другачијег стила, ал` опет узбудљиве су књиге Џејмса Петерсона о тамнопутом детективу Кросу који се бави случајевима серијских убица, а три или четири књиге су чак и екранизоване са Морганом Фрименом у главној улози.

И за крај, мој фаворит, свет маште и чуда - Тери Прачет и његов невероватни Диск свет, који све могуће митове, бајке, басне и приче немогуће уплете у један имагинарни, врло шарен и комичан свет препун пропалих чаробњака, вештица које спречавају остварење савршених бајки, чаробних огледала, магије у свим облицима и свега што вам још може пасти на памет. Од срца препоручујем Сестре по метли, Боју магије и Светолост чудесног од којих су задње две скоро екранизоване са Давид Јасоном у главној улози, познатим и као Дел Бој Тротер из чувених Мућки.

(Мада ако ћемо искрено, ја сам понајвише фан Харија Портира и његовог живота, дела и прикљученија, а данас сам, чак, морала да попустим на уличном штанду пред сузним лицем десетогодишње девојчице и препустим јој последњи комад књиге Пет пријатеља на демонским стенама. Шта ћу, дете у мени још живи пуном паром!).

   И за крај се припазите да вам не падне неки Гајтон и сл. на главу док будете ишли улицом и читали неке нове књиге...