Због велике конкуренције која данас влада у свету новинарства, одлучили смо да се унапредимо и уведемо прву трач рубрику! Као што сте приметили, прва жртва није већ одавно међу живима, па не може ни да нас тужи, што је и био битан критеријум избора. Такође је и јако позната нашој јавности, и прилично контраверзна – наиме постоје неке приче да је у ствари ОНА измислила оно познато E = mc2 а да је господин Ајнштајн у ствари искоришћавао, малтретирао итд. Није што је наша, већ што је сигурно била паметнија, лепша, пожртвованија, ...

Милева Марић-Ајнштајн  (рођена 19. децембра 1875. године у Тителу, тада је то била територија Аустро-Угарске, а данас Србија, умрла је 4. августа 1948, у Цириху), српска математичарка, прва жена Алберта Ајнштајна, једног од најгенијалнијих људи 20. века. Постоје тврдње да је она допринела раним Ајнштајновим радовима, али је степен њеног учешћа у открићима непознат и предмет је бројних полемика. (Овако кажу на wikipediji, али нека они полемишу, ми знамо боље, зар не?)

Рођена је у богатој породици као најстарија од троје деце официра аустро-угарске војске. Приликом рођења Милеви је ишчашен кук, тако да јој је лева нога била краћа, што је стајало на путу девојачкој срећи, одн. смањивало број заинтересованих просаца, па се у ТИМ годинама бацила на књигу, одн. уписала нешто што личи на наш ЕТФ. Убрзо након њеног рођења, њен отац је завршио војну каријеру и добио посао у суду у Руми, а касније у Загребу. Милева је имала млађу сестру Зорку и брата Милоша.

1886. године кренула је у Женску гимназију у Новом Саду, а 1888. је прешла у Гимназију у Сремској Митровици, где је матурирала 1890. као најбоља у разреду из математике и физике. Од 1890. похађала је Краљевску српску школу у Шапцу. Када се преселила у Загреб, добила је специјалну дозволу да би ишла у школу у коју су ишли само дечаци. (звучи познато, ово за дечаке?)

У лето 1896. уписала је студије медицине на Универзитету у Цириху. У октобру се пребацила на Државну политехничку школу на студије математике и физике. Она је била тек пета жена која је примљена у ову школу (ми смо ипак напредовали, на нашем смеру има 6 девојака!). Један од њених колега на предавањима из физике био је Алберт Ајнштајн, који је тада имао 17 година. Прве две године студирања су биле врло успешне за Милеву. Један семестар је провела у Хајделбергу. Док је била одсутна дописивала се са Албертом, који јој је, замислите, писао да му недостаје (не знам извор ове информације, а претпостављам да је у то време ово било равно изјави љубави, што је зачуђујуће смело за једног ЕТФ-овца, каквим ћемо поносно сматрати господина Алберта!). У Цирих се вратила 1899. и њихова веза је планула. Милевини родитељи се нису противили тој вези, пошто су знали да су њене шансе за брак биле мале због болести (опет она девојачка срећа). Међутим, Ајнштајнови родитељи су имали извесне резерве јер је била старија од њега три и по године и није била Јеврејка.

Упркос обећавајућем почетку студија, Милевин успех је почео да слаби. У лето 1900. није положила своје завршне испите. Ајнштајн је дипломирао и отишао кући за распуст, док је она остала у Цириху, радећи као лабораторијски асистент и припремајући се да поново изађе на испите. Милева и Алберт су се поново састали на језеру Комо. Неколико недеља касније Милева је открила да је трудна, а у јулу 1901. је опет пала на испитима. Те јесени Ајнштајн је добио слабо плаћени посао наставника на замени у Шафхаузену, и није желео да се жени (какав...).

У Новом Саду, крајем јануара или почетком фебруара 1902. Милева је родила кћерку Лисерл. У својој 27. години, са незавршеним факултетом и ванбрачним дететом, почела је да се осећа као срамота за породицу (бар тако људи кажу, а ми им верујемо). У међувремену, Алберт је у добио посао у патентом заводу у Берну. Алберт и Милева су се ту и венчали 6. јануара 1903 (што би рекли – добро се сетио). Неко време пре венчања Лисерл је оболела од шарлаха. Није познато да ли је умрла или је дата на усвајање. Када се Милева придружила Алберту у Берну, дете није било са њом. Њихов брак је функционисао тако што је Алберт шест дана недељно проводио у патентном заводу, слободно време посвећивао физици, а Милева покушавала да се носи са губитком детета и неуспехом на факултету. Ипак, брак је кренуо на боље како је Алберт добио повишицу и рођењем сина Ханса Алберта. Ајнштајн је 1905. објаснио фотоелектрични ефекат, a 1908. добио лиценцу за рад на Универзитету у Берну. Следеће године је дао отказ на том Универзитету и патетном заводу и прихватио место ванредног професора теоријске физике на Универзитету у Цириху.

Ајнштајн је почео да се дописује са бившом девојком (изгледа да и није био тако добра прилика), па је њихов брак запао у кризу. Да би вратио мир, отпутовали су на одмор. Њихов други син Едуард је рођен 1910. (а они су, надамо се, тад одлучили да не иду више на одморе).

Следеће године, Алберт се са породицом преселио у Праг, где је постављен за редовног професора на Универзитету Карл-Фердинанд. За Милеву је овај прелазак био тежак; као Српкиња је била осетљива на напетости између немачких и чешких националиста, са којима са као Словенка идентификовала. Ајнштајн се 1912. вратио у Цирих, што је био потез за који је Милева веровала да ће ојачати њихов брак. Ипак, Алберт је пронашао новог сарадника за математику Марсела Гросмана, што је њу искључило из пословног дела њиховог брака. Такође је имао и нову љубавницу, рођаку Елзу Ловентал (што би се данас звало инцест!, што је Милеву искључило и из осталих делова њиховог брака). Криза је дошла у пролеће 1914. када је Алберт прихватио положај сталног члана престижне Пруске академије наука, као и место редовног професора на Универзитету у Берлину. Милева је у старту одбила да прати Алберта, пошто је Елза живела у Берлину, али су се на крају, ипак, преселили. Алберт је направио списак наредби за Милеву, са заповестима као што су „одговарај ми само када ти се обратим“ или да мора да изађе из собе када он то захтева. Да би остао у браку са њом захтевао је од ње да прихвати те заповести као и то да он има друге жене. У јулу 1914, дан пре избијања Првог светског рата, Милева је спаковала ствари и вратила се са децом у Цирих (помислићете - добро се сетила!, али сетите се које је то било време, као и то да је самим уписом факултета прекорачила све границе женствености, па још и мужа да остави...).

Алберт је остао са Елзом и довршио Општу теорију релативитета. Године 1916. је затражио развод од Милеве, која се тад разболела. Док је била болесна, њена млађа сестра Зорка се бринула о деци, али је доживела нервни слом, па је следеће две године провела у психијатријској клиници. Милева је коначно пристала да Алберту да развод 1918, а Ајнштајн се сложио да Милеви да новац од било које будуће Нобелове награде. Званично су се растали 14. фебруара 1919, а Алберт се оженио Елзом 2. јуна 1919. Те године савијање светлости у гравитационом пољу за помрачење Сунца је било главни доказ за Општу теорију релативитета, што је Ајнштајну донело светску славу.

Упркос томе, Нобелову награду за физику добио је за објашњење фотоелектричног ефекта. Ајнштајн због путовања није присуствовао додели, па му је шведски амбасадор тек 1923. доделио награду, а Алберт је новац препустио Милеви. Милева је уложила новац у три стана у Цириху, као и за негу млађег сина Едуарда, који је 1930. оболео од шизофреније. Ова деценија је за Милеву била јако тешка: Алберт и Елза су због нациста емигрирали у Сједињене Државе, Милевина мајка је умрла на дочеку нове 1935. године, а сестра Зорка је умрла 1938. године. Старији син Ханс Алберт је са својом породицом 1938. емигрирао у Сједињене Државе, где је њен најмлађи унук Клаус Мартин умро у року од неколико месеци.

Милева је због дугова насталих због Едуардове болести морала да прода две куће, а претила је опасност да остане и без треће, па се обратила Алберту за помоћ. Ајнштајн је преузео власништво над кућом, али ју је 8 година касније изненада продао за 85.000 швајцарских франака, под условом да купац дозволи Милеви да остане у кући. Међутим, на дочеку Нове године, Милева је изненада добила званично обавештење да је њен најам истекао. Један пријатељ је покушао да јој продужи боравак и откривено је да је купчевих 85.000 франака случајно уплаћено на Милевино име. Алберт је захтевао да му Милева врати новац и претио је да ће избацити Едуарда из тестамента.

Тог пролећа Милеви је позлило током једног Едуардовог насилног напада, и онесветила се. Умрла је у болници три месеца касније, 4. августа 1948. и сахрањена је на циришком гробљу Нордхајм. За њен гроб шира јавност је сазнала 2003. заслугом Петра Стојановића, оснивача Меморијалног центра "Никола Тесла" из Сент Галена. Њен гроб нема спомен плочу, а изнад њених остатака, леже остаци још неколико људи.

И за крај морам упутити један савет девојкама које ово читају – ако Вам се свиди колега, размислите и о томе да би могао постати нови Ајнштајн, па куда год Вас одведе то размишљање.