Отпорник
Легенда је рођена!
Отпорник је настао као “Underground” лист студената електротехнике у оквиру Студентске уније Електротехничког факултета 1994. године. Реномиран од стране Ивана Јованова – Вање и Владимира Орлића - Чегија, Отпорник је добио ново рухо модерног студентског часописа са препознатљивим стилом прожетим стваралачким духом ЕТФ-оваца и широким спектром тема. Отпорник је доживео своја 3 издања у периоду од 2003-2005. пре него што се редакција осамосталила и преименовала часопис у данашњи Генератор.
Иако промењено, име Отпорник је оставило упечатљив траг у срцима свих којих су га стварали. Такозвани ОТПОРНИЋАРИ како су се популарно називали чланови редакције, увек су били задужени за подизање расположења и кретивност. Било да је у питању журка, Електријада или нека друга згода Отпорнићари су били препознатљиви по понашању и налик свим писцима и боемима заробљеним у телу инжењера користили су много горива заједничког за обе професије - алкохола :)
Први састанак сазван је за 28. мај 2003. године на иницијативу Вање и Чегија а кроз редакцију су прошли многи студенти Електротехнике, али и других факултета. Занимљиво је да је уз оснивачку редакцију стао и Милош Маринковић – Миле један од најплодоноснијих аутора препознатљивог стила и велики хумориста који је у то време још увек похађао Гимназију. Легенде редакције из времена првог издања које се не могу заборавити су Владимир Митровић, Светозар Петровић, Бранко Кокановић–Кокан, Никола Сологуб, Раде Божовић, Саша Здравковић, Вук Орашанин, Милош Јовановић, Немања Вукотић, Дејан Петковић, Марко Филиповић... Срђан Аћимовић-Аћим, поред ауторских текстова оставио је упечатљив траг својим стриповима и илустрацијама које су часопису дале препознатљиву ноту.
Женски део редакције заслужује посебан осврт. Часопису су својим ангажовањем допринели Бранка Тешановић, Мина Лазаревић, Амела Беба Зековић, Ивана Стевановић (Филолошки факултет) и Адријана Вамош (Филолошки факултет).
Иван Јованов - Вања
Генератор – парт 1
Легенда је поново рођена!
Први део приче о „Генератору“ практично је други део приче о новом „Отпорнику“, коју је екипа из редакције започела 2003-ће. Децембра 2005. године, после повеће паузе у излажењу, редакција и дотадашњи издавач часописа СУЕТФ сагласно констатују да издавач више није у могућности да финансијски прати динамику и концепцију листа које редакција форсира, и часопис студената Електротехнике мења издавача. Лист почиње да финансира факултет, а жељи Уније да име „Отпорник“ остане као појам везано за активности ове организације током њене историје, редакција демократски излази у сусрет – после вишедневног усаглашавања међу члановима тима гласањем је бирано ново име за часопис.
Било је свакаквих глупих предлога („Калем“ је звучао превише пољопривредно, „Кондензатор“ безвезе, „Штекер“ је изазвао буру негодовања код женских чланица редакције, „Шмекер“ је изазвао буру смеха код женских чланица редакције, „Сигнал“ је звучао као паста за зубе, „Миле“ се свиђало само Милету и ником више, „Пентхаус“ је било заузето, „Деца електрона“ – наравно, нико није ни предложио, итд.) – и на крају је изабрано име око ког је било најмање неслагања. - „Генератор“ је рођен!
Буквално у исто време часопис остаје без главног и одговорног уредника – због све већег ангажмана на студентском организовању и студентским синдикалним активностима Вања даје оставку на место адмирала. Дотадашњи уредник Чеги уценама и подмићивањем успева да издејствује унапређење у звање новог шефа (а и, реално, увек сам био најјачи и најлепше сам певао), а на упражњено место уредника ускаче Раде (ни дан-данас никоме није јасно како...). Редакција шљака пуном паром, стижу звучна појачања: Душан-Дуле Дураковић, Валерија Спасић, Магдалена Мајсторовић, Весна Сретеновић; за једну календарску годину и два месеца искаче 5 нових бројева (а могао је и шести, само да после Електријаде `06 није пола редакције било месец дана на лечењу због претеране токсикације). И даље смо најжешћа екипа на факсу, харамо студентским журкама, најављујемо дешавања, откривамо афере, производимо афере, боримо се за правду, не боримо се за неправду, афирмишемо паролу „младост-лудост“ увек и на сваком месту, ширимо љубав. Поред „Отпорнићара“, услед снажног пораста броја припадница најлепшег пола у редакцији оживљава нова фракција – Женераторке. Доминација „Генератора“ се може сликовито описати следећим примером: од укупно 3 кандидата на изборима за студента продекана 2006.-е, двојица су била из редакције (и, нормаааално, један је победио, а други је заузео високо треће место). Чланови редакције заузимају високе позиције по буквално свим студентским организацијама на факсу, неки постају демонстратори на предметима, а неки смувају и прву девојку у животу.
У рано пролеће 2007. администрација, после дугих и болних преговора, уступа своје фотеље лепшима од себе – Чеги се повлачи након што је отишао са факса (и након што му је обећана доживотна титула Вечитог Вољеног Вође, што бих овом приликом нагласио), а Раде се повлачи након што је и сам отишао са факса и почео да се бави милионским тендерима. Према последњим информацијама, Миле и даље пије за сву тројицу. На чело стиже нови убојити дует, почиње нова епоха у историји „Генератора“....
Владимир Орлић – Чеги
Генератор – парт 2
Легенда и даље живи!
Пошто нас ВВВ и Премијер напустише, и то баш пред јунски рок, редакција остаде обезглављена за извесни период. Ту се мало преговарало, мало спамовало по листи, у принципу највише пило (или се само тиме хвале, а тајно седе кући и уче, као сви прави ЕТФ-овци :) ) а поводом Генератора ништа се није радило. Већина нас је била заузета својим обавезама, и завршавањем факултета, па нико није био нарочито расположен да преузме одговорност.
У септембру, као прави припадник Срба, који више од свега воле да су главни, ја се реших да преузмем ту одговорност. А било ми је и жао да се часопис угаси после скоро 5 година. Поред мене, краћи временски период, уредник је био Вук Орашанин, али због броја приватних обавеза није могао да одвоји довољно времена, тако да смо одлучили да га у томе замени Саша Здравковић, у слободно време и песник, без кога не бисмо много тога успели, а који има једнак број обавеза као и ја. На његово инсистирање пишем и да смо бољи поред тога што смо лепши, јер смо повећали дозу критике, а и баш је лепо хвалити сам себе.
Пошто редакција никако није могла да функционише без трансфузије, разаслах позиве и огласе на све стране, на шта се одазва доста људи а на састанку се појавише два човека – Владимир Капор (јесте му Момо Капор род) и Борис Сергијевић. Капор се, поред текстова, истакао и преломом, довођењем нових људи, и израдом овог сајта. После њих нам се прикључио Сава Симић (познати спамер, и у томе, достојни наследник ВВВ – Чегија), па затим Марија Савић, Ивана Вукашиновић Иванчица (Ветерина), Никола Милошевић, Игор Лукић (нови, изузетно талентовани, човек за прелом). Посебно морам да издвојим уметнике – Сању Умићевић, достојног Аћимовог наследника у илустрацијама, и Аљошу Сологуба – дизајнера насловних страна бројева 7 и 8, и надам се бројних идућих и наравно доброг старог и непревазиђеног Аћима који нас још није напустио, а надамо се и неће скоро. У време писања овог текста у најави је још нових чланова.
Овде негде се ближи крај овог дела, а надам се почетак новог, још бољег, са већ уиграном екипом и доста тога што имамо да Вам кажемо, препричамо, испричамо…
Бранка Тешановић
|