Нови број – нова прича Штампа
Оцена корисника: / 4
ЛошеНајбоље 
Аутор Владимир Капор   

Као што смо већ најавили у претходном броју, настављамо причу о Универзијади и актуелним дешавањима у вези са организацијом исте. Пратили смо дешавања током ових неколико месеци, и морамо признати да побољшања има и да су организатори коначно схватили озбиљност ове манифестације. Пошто су бројке везане за овај догађај и даље исте (25. Универзијада, 10.000 волонтера, 15 спортова, преко 60 спортских објеката итд.), овом приликом ћемо се бавити волонтеризмом.

Шта је волонтирање?

Постоје две дефиниције, тј. два начина схватања волонтеризма, који су у суштој супротности попут два политичка уверења и врло је тешко убедити некога ко мисли на један да почне да схвата волонтирање на други начин. С једне стране, волонтирање је искоришћавање доконих људи у виду радне снаге како би се уштедело на плаћању класичне физичке радне снаге и волонтери су махом нестручни и неуки људи. Овакво виђење волонтеризма имају људи који на свет гледају црно-бело, људи који вероватно имају лошу социјализацију и којима је новац увек и пре свега на првом месту. С друге стране волонтирање је начин живота, просто осећај корисности и припадности нечему великом је нешто непроцењиво и што кажу у популарној реклами: „Нешто што новац не може да купи”. Овако се постављају махом људи који имају неког, или мало већег, искуства у волонтирању и који су осетили волонтерску атмосферу.

Где је истина између ова два схватања? Па, као и у већини нерешивих ребуса, истина је вероватно ту негде између… Дефинитивно се можемо сложити да волонтирање није искоришћавање људи јер, просто, волонтери су по дефиницији добровољци и мишљења сам да је то довољан аргумент. С друге стране пак, да ли је волонтирање начин живота? Па зависи од тога како схватимо израз „начин живота”. Од волонтирања се не може зарадити новац и на основу њега живети па у том смислу дефинитивно не може бити начин живота (осим ако некоме ујак из Русије није оставио милионе у наследство). Међутим, лична сатисфакција да смо некоме помогли, да смо били део нечега великог и битног, да смо својим ангажовањем допринели успешности и квалитету неке велике манифестације просто одаје један леп осећај који је тешко описати у једној речи.

Волонтирање на Универзијади

У претходном броју напоменуо сам да сам се у јуну прошле године пријавио за волонтирање и да ме нису позвали на интервју више од 5 месеци. Међутим, непосредно након објављивања тог текста у претходном броју Генератора, зазвонио ми је телефон, а са друге стране су били људи из волонтерског сектора Универзијаде, извинули се због пропуста и позвали ме на интервју. Приликом уласка у просторије Универзијаде осетио сам неку промену, нешто потпуно другачије што нисам осећао до тог тренутка. Након уписивања генералија почели смо са разговором о волонтирању. Прво су ме упутили у секторе које ће покривати волонтери, затим шта се у ком сектору очекује од волонтера (предзнање, способности, вештине итд.) и на крају понудили могућност избора. Након краћег разговора и додатних објашњења дошли смо до компромиса који је покривао моје жеље и њихове потребе.

У том моменту сам схватио шта је то другачије у њиховим просторијама, оно што сам осетио приликом уласка. У питању је била та њихова волонтерска атмосфера. Просто, владала је нека идиличност вероватно услед недостатка ривалства, оно што се на свим другим местима осећа (ривалство између колега на факултету, колега на послу и сл.). Просто, они су сви ту због истог циља и без личних интереса. Свима им је циљ да се лепо друже, да буду корисни и да буду део једног великог догађаја као што је Универзијада, која је, после Олимпијских игара, највећа спортска манифестација у свету! Све то ме је додатно убедило да сам учинио праву ствар тиме што сам се пријавио за волонтера, тј. да је то заправо био пун погодак.

Селекција

Првог марта ове године почеле су масовне обуке волонтера по секторима, а и на глобалном нивоу. Недавно сам био позван да присуствујем првом општем тренингу за волонтере на коме сам сазнао већину ствари које ћу написати у наставку. Пре свега, оно што је оставило највећи утисак на мене је то да су ме позвали телефоном када су добили нотификацију да мејл, којим су иначе обавештавали људе о тренингу, због погрешно унете адресе мени није достављен. Дакле, ажурност.

До тог дана за место волонтера било је пријављено око 13.000 људи, а као што сам рекао на почетку, цифра од 10.000 потребних волонтера је и даље актуелна. Међутим, прво што су нам рекли на тренингу је то да није дошло скоро пола људи који су позвани да дођу у том термину. Неки нису дошли јер се радило о суботи преподне, неки су заборавили или закаснили, а добар део њих је вероватно и одустао. Пошто је 13.000 прилично велики број пријављених овај „општи тренинг” се држи викендима у неколико термина, неколико недеља заредом, како би били у могућности да сви волонтери присуствују истом. У међувремену, сектори који захтевају посебне и обимне припреме су већ „мобилисали” свој део волонтера и почели активно да се припремају за предстојеће изазове. Тако је нпр. 19, 20. и 21. марта одржан састанак шефова делегација где су волонтери задужени за међународну сарадњу имали први тест који су положили са највишим оценама.

Вратимо се на први општи тренинг. Сала у којој смо се налазили примила је око 300 младих људи заинтересованих за волонтирање на Универзијади. Узраста је било разних, од 14 до 30 година, а сви са истим циљем – да буду део нечега великог као што је једна јубиларна 25. универзијада. Интересантно је то, да су девојке које су водиле тренинг и поред тако великог броја учесника, успеле да одрже интерактивни тренинг и да укључе заиста велики број људи у сали. Искрено, ја се не сећам да је било када неки професор код нас успео нешто слично у 56-ици или 65-ици, а ето, уверио сам се да је, чак и са тако великим бројем људи, тако нешто ипак могуће и штавише, може бити врло корисно и узбудљиво.

Иако, за мене, врло досадног садржаја, овај тренинг могу оценити солидном оценом јер је одрађен баш по мери свих присутних. Није био исувише досадан, није био предугачак, није било хладно у сали итд. Једино што сматрам великим пропустом је гласна прозивка на уласку у салу где је једна волонтерка наглас читала сва имена редом и диктирала појединачне ИД бројеве волонтера… Било како било, суштина је да су људи из волонтерског сектора Универзијаде схватили озбиљност, и што је још важније – обимност свог посла, и почели да озбиљно раде на припремама и обуци волонтера.

Волонтирање у Србији

Додао бих још реч-две о волонтеризму у Србији. У претходном броју Генератора поменуо сам друга Тита и чувене радне акције, и исказао свој жал за тим, што више не постоји. У то време био сам изузетно мали да бих сада могао поуздано да говорим о томе, али могу да пренесем утиске десетина људи са којима сам причао о томе и могу да кажем да ми још нико није рекао ни најмање ружну реч о свему томе. Сви се са задовољством сећају тих дана и догађаја из тог периода њиховог живота. Нажалост, ратови који су се догодили почетком и крајем деведесетих година у нашој држави довели су наш народ до ситуације у којој се тренутно налази. Ако бисмо се поредили са светом, волонтирање код нас скоро и да не постоји. Свуда у свету људи сами траже где би могли да волонтирају и да се баве друштвено-корисним радом, док се то код нас још увек сматра преваром и искоришћавањем радне снаге и глупих људи. Увођењем цивилног служења војног рока покушала се вратити свест о друштвено-корисном раду, али нажалост, због лоше имплементације, и ова идеја је врло брзо пропала, јер су људи ту пронашли простор за малверзације и избегавање служења војног рока.

Закључак

Једна од основних визија сектора за волонтере у предузећу Универзијада јесте враћање волонтеризма код нас на велика врата и због тога смо се овом приликом претежно бавили волонтирањем и с времена на време се удаљавали од саме Универзијаде, али све са једним циљем – промоција волонтеризма као облика друштвене социјализације, проналажења личне сатисфакције, стицања осећаја корисности и припадности итд. За крај бих додао да пријава за волонтере траје до 1. јула тј. све до дана отварања Универзијаде, свако ко жели да волонтира биће добродошао и врло радо примљен у ову велику породицу која ће бројати више хиљада чланова.

Владимир Капор