Прича са друге стране шалтера Штампа
Оцена корисника: / 17
ЛошеНајбоље 
Аутор Игор Лукић   

Студенти у реду испред студентске службе.

Било је нешто после два поподне. Стидљиво сам покуцао и отворио врата. Видео сам већ раније сва та лица, то су лица која сви добро знамо, некад насмејана, некад намрштена, увек спремна да нам изађу у сусрет. „Тете из Студентског одсека”, како их од милоште зовемо, су ми испричале своју причу о томе како изгледа радити са студентима и како је то бити са „друге стране шалтера”. Разговарао сам са тета Сунчицом, тета Десанком, тета Божицом, тета Драганом и тета Миром (чувеном „шефицом”).

Реците ми, за почетак, чиме се све бави Студентски одсек?

„Шефица”: Мирјана Цветковић (тета Мира)
„Шефица”: Мирјана Цветковић (тета Мира).

Тета Мира: Посао Студентског одсека је првенствено рад са студентима. Ми смо ту због њих, и посао нам је да им помогнемо. Нажалост, све више ствари нам се поверава које нису у нашој надлежности, па шта год неко да не зна, он одмах дође код нас.

Тета Сунчица: (добацује) Малтретирамо студенте, истерујемо…

Ваше радно време са студентима је од 11 до 13. Реците ми шта све постоји од послова које ми не видимо?

ТС: Е, то ме је Каћа (студент продекан, прим. ур.) питала: „А шта ви радите када затворите шалтере?” Рад на шалтерима је ништа у односу на оно што нас чека после. А онда, у сред посла, студенти упадају унутра и прекидају нас. Ово на шалтеру, два сата, одрадиш и готово, али ово после…

ТМ: Студенти не схватају да запослени у Студентском одсеку имају пуно посла, поред рада са студентима, који морају да ураде. Тешко је одрадити све послове, поготово што имамо четири хиљаде студената. Много је, ми немамо простора, имамо девет учионица и два амфитеатра. Ова жена овде, тета Миланка, која је због повреде на боловању, а која је задужена за прављење распореда, изгину. Сада смо то што је она практично сама радила поделили на нас четири, а и даље је напорно. Јер прође упис, дође апсолвентски рок, не заврши се још, а оно колоквијуми, па онда јануарски, недељу дана, фрка, фебруар. Таман то прође, поново апсолвентски, па колоквијуми… И тако се стално надовезују обавезе.

Тета Божица: Свако свој посао већ зна, ми смо овде довољно дуго, тако да се све то одради.

Да ли вам је рад на шалтеру тежи од осталих послова?

ТБ: Са странкама није лако радити али када је омладина у питању онда није страшно. Деца увек имају више разумевања за нас него ми за њих.

ТС: Јаој, па знаш како, са овим новим генерацијама, све је теже.

Шта мислите о нашим студентима?

ТМ: To су дивна деца и ми смо ту због њих. Међутим, нема поштовања према нама од стране неких студената. Има лепо васпитаних, има пуно фине деце. Али има и безобразних. Понекад неко дође пошто истекне рок или радно време и бесан што га ја вратим лупа вратима, псује и сл. Једноставно имаш мали проценат заиста безобразних људи.

Ја бих све урадила када неко дође и каже: „Извините, је л’ могу да вас питам нешто?” Ја бих му звезде с неба скинула. Ваљда се у деци нешто променило, не знају да кажу добар дан, молим вас, хвала…

ТС: Да, има људи који нас не поштују. Је л’ ти не би волео да се неко према твојој мами тако понаша? Са новијим генерацијама заиста не постоји рад на шалтеру. Куца, улази унутра, прекида те, а ми радимо важне послове, смета ти када ти неко стоји над главом.

Шалтер 3: Божица Беочанин (тета Божица)
Шалтер 3: Божица Беочанин (тета Божица).

ТБ: Ја мислим о нашим студентима да су збиља добра деца и чини ми се да је цео Универзитет такав. Мислим да они много више имају разумевања за нас него ми за њих. Ја сам 33 године овде, само зато што су они са оне стране шалтера, јер збиља, са вама је много лепо радити. Када би са оне стране били ови као што смо ми овде то не би ваљало. Збиља то тако мислим, и ретко, ретко сам ја повисила тон на неког студента, зато што у суштини нисам ни имала потребе за тим. Вероватно и ваше године све то диктирају за разлику од нас који смо у поодмаклим годинама што нас, наравно, не оправдава. То су наша деца, они су можда мало веће мазе.

Тета Десанка: Између осталог и друштво вас је довело до тога. Ако ти на табли пише тачан рок, а ти не дођеш, или имаш навику да ти мама и тата долазе уместо тебе, ако студент дође на врата мимо рада шалтера, и неко ти каже: „А што ти је тешко да му учиниш?”, теби није проблем да то урадиш, али он очекује и следећи пут да тако поступиш. Према томе, нису само деца за то крива, ми у неку руку то код њих негујемо и не можемо на њих да се љутимо.

Ви сте сведоци многих промена на факултету. Како је било некада, а како је сад? Да ли су вам нове технологије помогле?

ТМ: Знаш шта, пуно је овде промена. Некада је овде било много једноставније. Било је мање одсека, мање предмета, мање студената. Сада се крене са изборним предметима од прве године, а онда студент не може да положи, па хоће да промени. Ја не могу да променим, јер су правила јасна. А онда наше руководство: „Па добро, је л’ ти проблем да му промениш?” Па није ми проблем, него ту настаје неред. Напишем обавештење, ма какви, то не важи. Прође рок и сутрадан, али један дан, не пет дана, дођу да ме моле да пријаве испите. То нам све отежава посао.

Обавештења су увек истакнута на сајту и на табли. Не морате да дођете овде, можете све од куће да видите. Али и даље су студенти необавештени. Жале се како немају рачунар. Па има на табли, имаш друга, увек се некако можеш снаћи. Некада давно овде су једина обавештења била на таблама. Ипак, студенти су били обавештени. Нису сви ишли на факултет и стално читали табле, али имаш другове, неко погледа, прочује се… Заиста ми сада све делује некако другачије. Наравно, ја умем да кажем: „Оматорила сам”, али није само у томе проблем.

Затим, мало места а пуно студената, јуримо сале по другим факултетима. То је нешто чега на другим факултетима нема. Наравно овај програм је сјајан, хвала богу што га имамо, много је олакшао посао. Некада се све то радило ручно. Када сам ја почела да радим, све сам руком писала.

ТБ: Некада смо вукли оне матичне књиге, оне габаритне, које су биле огромне и тешке, ту су се уписивале оцене. И када дође време уписа, то је период када ми имамо пуно посла, онда смо имали спискове и тражили по њима, па по тим књигама и уписивали. Све се радило ручно. Ја морам да признам да поред ових оволиких рачунара, и дан-данас ми није јасно зашто су нама оволики редови испред шалтера.

Међу студентима круже приче како се плаше да уђу у Студентски одсек, јер их тамо чекају намрштене тете. Да ли је то истина?

ТД: Све што причају, то је све истина. Чим причају значи да је тако.

ТС: Намрштене можда. То је када те неко прекида. Ми се извичемо на њих, одрадимо посао и готово.

ТМ: Нас има овде шест, али када она (тета Сунчица) почне да виче ја бих је онда удавила. „Како можеш да вичеш на децу?” то је у мојој глави. Али заиста, она ради нешто, студент дође и стане јој изнад главе: „Само да вас питам…” И ја некада изгрдим некога и просто ми је жао због тога. Поготово зато што ја волим децу и не волим да вичем на њих.

ТБ: Збиља, после један, када узмеш да радиш неки посао, ако те неко прекине, у тренутку, ако си збиља концентрисан, још ако је нешто везано за неки рок, могућа је таква реакција.

Ја се сећам да сам се једном наљутила на једног студента због његовог некоректног понашања. Он је урадио нешто што никако није смео да уради. Тада сам повисила тон. Ја, наравно, покушавам да се контролишем, колико-толико, мада некада збиља није лако.

ТС: Док ради шалтер, од 11 до 13, не мрдам са овог места. Затворим у 13 и 5, они улазе унутра, кажу: „Ви сте затворили шалтер пре времена.” Не може тако да се ради, док те неко стално прекида. Људи не поштују радно време, од 11 до 13.

ТД: Највећи проблем је што не читате информације, уопште. Ни на сајту, ни на таблама, ништа. И једноставно су се многи осилили. Ако им је нешто пало напамет, то морају да изгурају до краја, и баш их брига да ли може или не.

Шалтер 1: Сунчица Анђелковић (тета Сунчица)
Шалтер 1: Сунчица Анђелковић (тета Сунчица).

ТС: А не можеш ни наше професоре да преваспиташ, да кажеш да не долазе од 11 до 13 да уносе оцене. Ја онда то морам да одрадим. А студенти чекају, цупкају. Кажем: „Молим те, мацо, продужи, гледај колико има шалтера.” Али они се нервирају, љуте, а када је гужва онда настаје проблем.

ТД: Али мислим да професори не треба да долазе тада да уносе оцене. Студенти се помере и дођу на други шалтер. Али види ти ове шалтере! Можда би требало направити ред као у пошти, заменити ове шалтере. А не да студенти разбијају главе.

ТС: Погледај ти на шта ово личи. Они нон-стоп ударају главе у ове шалтере.

Само да знате, ви имате најбољи Студентски одсек на целом Универзитету. Овде можете да дођете када хоћете, и у шест поподне и у седам поподне, је л’ тако шефе (обраћа се тета Мири)? Једном седимо овде, завршавамо упис. Прошло радно време, било је негде око седам – пола осам, и долази студент: „Добро вече, ја дошао нешто да питам.” Ја кажем: „Добро, откуд теби идеја да у ово доба можеш да дођеш овде?” „Па ја”, каже, „шетао па видим упаљено светло, па свратио.” Наравно, добио је одговор. Никог не вратимо. Али издерњамо се. На другим факултетима, отиди на пример до Правног, ја као колегиница не смем да уђем.

Ко међу вама важи за најопаснију „тету из Студентског одсека”?

ТМ: Па Сунчица!

ТС: Тета Мира!

ТД: То питај студенте, немој нас.

Чекајте, морате да се одлучите. Тета Сунчица или тета Мира?

ТМ: Па када Сунчица неког пропусти он се дочека код мене.

Бомбоњера или лепа реч?

ТМ: Мени само лепа реч.

ТД: Дођеш са бомбоњером и кажеш: „Уради ми то!” и летиш кроз прозор, одмах.

ТС: Џабе ти и ако си донео бомбоњеру, а ту се дрмускаш и дрзак си.

Шта студентси треба да знају пре него што дођу у Студентски одсек?

Једногласно: Радно време!

Игор Лукић